Novak Đoković progovorio o jednom od najtraumatičnijih dana u svom životu.
Novak Đoković je posle osvajanja ovogodišnejg US Opena još jednom podsetio iz koje zemlje dolazi, u kakvim uslovima je odrastao i trenirao i da je sve, pored svog velikog truda i zalaganja, postigao i zahvaljujući svojoj porodici koja se žrtvovala za njega. A u "uslove" koje pominje spada i 1999. godina kada je NATO izvršio agresiju na tadašnju SR Jugoslaviju. Svojevrmeno je Đoković u jednom intervjuu detaljno opisao to, kako je rekao, za njega jedno od najtraumatičnijih iskustava koje je poneo iz detinjstva.
Razgovor je vođen u Beogradu u stanu njegvog deke.
"Ovo je stan u kome sam proveo dosta vremena sa braćom, sa roditeljima, sa familijom. Posebno smo se ovde okupljali te 1999. tokom NATO bombardovanja. Moj deka je živeo ovde a mi smo živeli u stanu koji je udaljen nekih 500 metara. Dolazili smo ovde barem jedno 15-20 noći tokom NATO bombardovanja jer naša zgrada nije imala sklonište. Dekina jeste, i zato smo između ostalog i dolazili ovde. To bombardovanje je bilo užasno iskustvo. Posebno za nas decu. Mi nismo realno znali šta se dešava. Nismo razumeli zašto avioni lete nad našim gradom i ispuštaju bombe. Nismo znali ko to radi. Ali posle mesec dana smo prestali da primećujemo i reagujemo na bombe. Sećam se da sam u teniskom klubu tog dana slavio 12. rođendan i dok su mi pevali rođendansku pesmu, avion je preleteo iznad nas. Teško je razumeti koliko je ta cela situacija sa bombardovanjem bila užasna i koliko je sve to bilo zastrašujuće. U tim trenucima si bespomoćan. Ti si dole na zemlji a neko ti leti nad glavom, izacuje bombe i odlazi u sekundi", rekao je Đoković u emisiji "In depth with Graham Bensinger".
MAMA JE UDARILA GLAVU I PALA U NESVEST, MI SMO PLAKALI! Počeo sam da trčim, sapleo sam se i pao! A onda sam UGLEDAO UŽAS
Prisetio se i jedne noći tokom bombardovanja kada je cela njegova porodica morala da napusti stan i izađe na ulicu.
"Sećam se bila je to prva ili druga noć tokom NATO bombardovanja. I bili smo na korak da zaspimo ponovo, a onda se dogodila velika eksplozija. Majka je udarila glavom u radijator i ostala je onesvešćena. Mi deca plačemo i zbog bombi i što mama ne reaguje. Tu je bio i tata… opšti haos. Tata je odmah pritrčao do mame, pomogao joj da se osvesti. Pokupili smo neke lične stvari i brzo smo istrčali na ulicu usred noći. Nije bilo uličnog svetla. Toliko je buka bila zaglušujuća da se nismo međusobno čuli iako smo bili jedni pored drugih. Tolika je buka bila da nije vredelo ni ako kreneš da vičeš – onaj drugi te jednostavno ne čuje. Otac je nosio moju braću, majka je trčala sa nekim stvarima u rukama, a ja kako sam trčao sam se sapleo u jednom trenutku i pao. I kako sam se okrenuo video sam avione kako ispuštaju svašta. Tlo se bukvalno treslo. To je jedno od najtraumatičnijih iskustava koje sam imao u detinjstvu. Mi smo imali sreće, kao familija, da u tom bombardovanju nismo izubili nikoga ko nam je blizak. Mnogo je onih koji su izgubili drage i bliske ljude. To je potpuno jedan drugi nivo patnje i traume. Ne mogu ni da zamislim tu vrstu boli koju bih morao da nosim da se to nama desilo", rekao je Đoković.
Kaže da je, kao i svi ljudi u Srbiji, i on jedno vreme bio veoma besan zbog svega što se dogodilo.
"Sada nisam više. Nikada neću zaboraviti šta se desilo ali u isto vreme ne mislim da je dobro za bilo koga da bude zaglibljen u osećaj mržnje i besa. Ponavljam, ne mogu ni da zamislim kakav je to bol koji čovek nosi kada mu neko ubije dragu i blisku osobu. Kako je moguće da se velike zemlje skupe i bombarduju malu zemlju i njene bespomoćne ljude. Kako je to moguće? Kako mogu da uništavaju? Ja to nisam mogao da razumem. Nema opravdanja za rat. Nema opravdanja za bombardovanje, za ubijanje, za rušenje nečijeg doma. To je vrhunska okrutnost. E to je nešto što je mene i sve druge ljude u Srbiji podstaklo da budemo veoma besni. Ožiljci tog besa su prisutni i dan danas kod svih nas. Ali ja sam radio na sebi da bih mogao da oprostim. Moraš da oprostiš. Čega drugog možeš imati u sebi više od ljubavi. A ljubav je opraštanje. To je moja filozofija života. Koliko god ona bila teška, na kraju mislim da je potrebno oprostiti jer moraš da kreneš dalje. Ako ostaneš u mržnji, ta emocija će te vući nazad sve vreme. Ljudi u Srbiji su propatili mnogo u poslednjih 100 godina. U Prvom svetskom ratu više od milion Srba je poginulo. To je očigledno neka vrsta sudbine mog naroda i ovog regiona. Ali i dalje verujem da sve to može da nas učini jačim. Cenim sve što sam doživeo u životu, posebno mislim na ta teška vrmeena, jer ona su me napravila da budem otporan, jak, ali i zahvalan na sve što imam danas u životu. Moje najveće dostugnuće je otvoren um. Moraš imati otvoren um da bi mogao da oprostiš, da kreneš dalje. Ako imaš zatvoren um nećeš moći da ideš dalje. Današnji ratovi su produkt nerazumevanja. Imate religijske ratove, dokazivanje da sam ja bolji od tebe, da je moj Bog bolji od tvog Boga. Mislim da to nije budućnost kakvu želimo za čovečanstvo", rekao je Đoković.