Engleska je u panici, jer pored Čelsija, Sitija, Junajteda i Arsenala, ova zemlja ima samo 12 igrača koji su nastupili u Ligi šampiona.
Sada već davnog 26. decembra 1999. godine, Čelsi menadžera-igrača Đanluke Vijalija postao je prvi klub u istoriji engleskog fudbala koji je nastupio sa svim strancima u startnih 11.
Pobedu nad Sautemptonom u gostima od 1:2 ostvarili su: Ed De Huj (Holandija) – Albert Ferer (Španija), Frank Lebef (Fracnsuka), Emerson Tome (Brazil), Dan Petresku (Rumunija) – Selestin Babajaro (Nigerija), Gus Pojet (Urugvaj), Didije Dešan (Francuska), Roberto Di Mateo (Italija) – Gabrijele Ambroseti (Italija) i Tore Andre Flo (Norveška).
Nije samo uveliko otpočela "kolonizacija" Premijer lige dovela do ovog slučaja, već i prehlade dvojice standardnih u to vreme, reprezentativaca Engleske, Krisa Satona i Denisa Vajsa. U finišu utakmice Vijali je uveo dvojicu Engleza, Džona Harlija i Džodija Morisa.
I da su Saton i Vajs bili zdravi tog vikenda, generalno, bilo je pitanje kada će se ovaj slučaj dogoditi...
Nekoliko blokova odatle, u severnom Londonu, takođe je nastajala kolonija stranaca pod vođstvom Arsena Vengera, pa je Arsenal posle nekoliko mečeva u kojima je imao devetoricu, desetoricu ili svu jedanaestoricu stranaca, 14. februara 2005. godine nastupio bez ijednog Engleza – u protokolu!?
Za razliku od Vijalija, koji je u finišu ipak uveo dvojicu domaćih igrača, Venger u pobedi nad Kristal Palasom od 5:1 nije to mogao da uradi, jer se odlučio isključivo za strane igrače. Nastupili su: Jens Leman (Nemačka) – Loren (Kamerun), Kolo Ture (Obala Slonovače), Paskal Sigan (Francuska), Gael Kliši (Francuska) – Patrik Vijera (Francuska), Rober Pires (Francuska), Edu (Brazil), Felipe Rejes (Španija) – Denis Bergkamp (Holandija) i Tijeri Anri (Francuska), a igrali su još Sesk Fabregas (Španija), Matje Flamini (Francuska) i Robin van Persi (Holandija).
Neupotrebljene izmene bili su Filip Senderos (Švajcarska) i Manuel Almunija (Španija).
To su bili ekstremni primeri kao nagoveštaji nečega što će ove jeseni zabrinuti Englesku – u prva dva kola Lige šampiona nastupilo je samo 12 Engleza (!?) u redovima 24 kluba učesnika, od kojih četiri stiže iz Premijer lige.
Dakle, u proseku, trojica po timu iz matične zemlje!
Srba i Hrvata ima više, uzgred rečeno. Po 13 igrača već je nastupilo u Ligi, a više od Engleza ima i Izraelaca i Belorusa!
Geri Kejhil (Čelsi), Džo Hart (Mančester siti) i Kris Smoling (Mančester junajted) jedini su odigrali po 180 minuta, dva nastupa zabeležili su Rahim Sterling (Mančester siti), Kjeran Gibs (Arsenal), Aleks Okslejd-Čemberlejn (Arsenal), Ešli Jang (Mančester junajted) i Tio Volkot (Arsenal), a jednu utakmicu imaju Vejn Runi (Mančester junajted), Ruben Loftus-Čik (Čelsi), Luk Šo (Mančester junajted) i Fil Džons (Mančester junajted), koji je na ovoj listi samo zbog 24 minuta u igri na evropskoj sceni.
Siti i Čelsi izveli su po dvojicu Engleza, Arsenal trojicu i Junajted petoricu.
Englezi bi mogli da pojačaju svoje pozicije, a njihovi reprezentativci i potencijalni reprezentativci steknu dragoceno međunarodno iskustvo ukoliko se Arsen Venger, Žoze Murinjo, Manuel Pelegrini i Luj van Gal (primetićete da nijedan nije Englez), sete koga još imaju na klupi: Kalum Čembers, Stefan O'Konor, Dani Velbek i Džek Vilšer (Arsenal), Džamal Blekmen i Džon Teri (Čelsi), Fabijan Delf (Mančester siti), Majkl Karik, Sam Džonson, Džes Lingard, Nik Pauel i Džejson Vilson (Mančester junajted).
Neki od ovih igrača su povređeni, poput Velbeka, Vilšera i Delfa, a neki su klasični "backup" fudbaleri, za koje je teško očekivati da će dobiti šansu u Ligi šampiona, tim pre što nijednom engleskom klubu ne ide dobro u Evropi, a Arsenal recimo nema ni bod pred dvomeč sa Bajernom iz Minhena. Siti i Čelsi su treći u grupi, Junajted drugi.
Poređenja radi, Engleska ima četiri kluba u Ligi šampiona i 12 igrača koji su nastupili, Srbija je bez kluba u Ligi šampiona, a ima 13 fudbalera koji su za sada nastupili.
Svesni na koji način se ovo odražava na nacionalni tim Engleske, bez obzira što su "tri lava" impresivno prošla kvalifikacije za EURO 2016 (ova reprezentacija ima samo jedno polufinale velikog takmičenja u poslednjih 25 godina), i predsednik Fudbalske asocijacije Greg Dajk i selektor Roj Hodžson više puta grmeli su o ovom problemu.
"Ako uzmete broj engleskih igrača koji su igrali Ligu šampiona, jedva ih ima za Hodžsonov spisak. U tom smislu miljama smo iza Nemaca i Španaca. U 2014. godini, samo 23 Engleza igralo je fudbal kvaliteta Lige šampiona. Iste godine, nastupilo je 78 Španaca, 55 Nemaca i 51 Brazilac. A, brojke idu u sve lošijem smeru po nas", rekao je prošlog marta Dajk i ova jesen potvrđuje njetgove zebnje.
"Ako želimo nacionalni tim sposoban da se bori protiv najboljih na svetu, moramo da uvedemo neku promenu", konstatovao je.
Promene za sada nema, ima samo još gorih podataka.
Jer, od španskih 59 predstavnika u Ligi šampiona u samo dva kola, veliki procenat stiže iz engleskih klubova i oni tamo imaju liderske uloge. Santi Kasorla u Arsenalu, Huan Mata u Junajtedu, Dijego Kosta i Sesk Fabregas u Čelsi, David Silva i Hesus Navas u Sitiju.
Slično je i sa Francuzima, koji imaju već tradicionalno jako uporište u vrhunskim engleskim klubovima.
Na kraju, rezime... Dok se Englezi sećaju davne 1999. kada je u nezaboravnom finalu Lige šampiona Mančester junajted sa devetoricom Engleza pobedio ponos Nemačke, Bajern Minhen, nije ovo priča samo o problemima engleskog fudbala...
...već i našeg.
Da je Partizan eliminisao BATE Borisov u plej-of rundi kvalifikacija za Ligu šampiona, posle 180 odigranih minuta Srbija bi na ovoj prestižnoj listi verovatno bila negde zajedno sa Argentinom i Portugalijom, u vrhu, što samo po sebi sigurno ne bi značilo da bi naša reprezentacija igrala bolje od onoga što igra i kako igra.
Naših igrača u Ligi šampiona ima isto koliko i hrvatskih, beloruskih i izraelskih, a za razliku od konkurenata nemamo prestavnika u najjačem takmičenju na kontinentu.
Fudbaleri su nam nosioci igre u najvećim evropskim klubovima, ali i oni koji igraju na Istoku, u BATE Borisovu, CSKA Moskvi, Astani ili na jugu, u Olimpijakosu i Makabiju, pa i na severu, u Malmeu, već su ove sezone skidali skalp favoritima i, ne samo to, već i postizali presudne golove.
Nisu svi ni na širem spisku reprezentativaca...
Dakle, dok se Englezi bez poraza u kvalifikacijama za EURO brinu što nijedan njihov menadžer ne vodi najvećih pet-šest klubova u zemlji i što ih jedva da imaju da se skupe za 11 igrača u reprezentaciji, sa iskustvom u Ligi šampiona, naša briga je potpuno obrnuta – kako da igrače koji su u punoj snazi i koji na plećima nose najveće moguće opterećenje u fudbalu, organizujemo u kvalitetnu i složnu grupu kada su zajedno na terenu.
Pozicija Srbije na ovoj prestižnoj listi, u trenutku kada imamo nula klubova u Ligi šampiona, nedvosmisleno potvrđuje talenat i kvalitet naših fudbalera, kao i reputaciju koju teško stiču i još teže čuvaju u inostranstvu. Međutim, rezultati našeg nacionalnog tima takođe nedvosmisleno potvrđuju da oni svoja najbolja izdanja prikazuju – kada su u klubovima.
Pritom ne govorimo o tome da imamo kvalitet da budemo prvaci Evrope, već da "samo" odemo na neko veliko takmičenje. Ništa više, za početak...
SRBI U LIGI ŠAMPIONA:
Nemanja Maksimović (Astana, Kazahstan)
Nemanja Milunović (BATE, Belorusija)
Filip Mladenović (BATE, Belorusija)
Ljubomir Fejsa (Benfika, Portugalija)
Branislav Ivanović (Čelsi, Engleska)
Nemanja Matić (Čelsi, Engleska)
Zoran Tošić (CSKA, Rusija)
Stefan Mitrović (Gent, Belgija)
Milan Biševac (Lion, Francuska)
Predrag Rajković (Makabi, Izrael)
Nikola Mitrović (Makabi, Izrael)
Nikola Đurđić (Malme, Švedska)
Aleksandar Kolarov (Mančester siti, Engleska)
NISU (JOŠ) NASTUPILI:
Luka Milivojević (Olimpijakos, Grčka)
Marko Poletanović (Gent, Belgija)
Uroš Vitas (Gent, Belgija)
Radosav Petrović (Dinamo Kijev, Ukrajina)
Aleksandar Jevtić (BATE, Belorusija)
IGRA NA DVOJNO DRŽAVLJANSTVO:
Nenad Erić (Astana, Kazahstan)