Ne izgleda kao klasični atleta. Često izgleda kao da ga ne zanima šta se dešava na terenu. Ali će vam za četvrtinu ubaciti 20 poena. Bez da se mnogo umori. Zašto je tako? Pročitajte u tekstu.
Harden je uvek voleo tamu, bilo da je to tama striptiz kluba ili salu na Arizona Stejtu kada se ugase skoro sva svetla. Ostane svetlo koje obasjava koš, dok iz mraka vidite levu ruku koja ostaje u vazduhu, dok lopta leti ka obruču i besomučno cepa mrežicu, kao da joj je nešto kriva. Najbolji momenti Džejmsa Hardena dolazili su kada se ugase svetla. Sve dok nije postao svetla tačka NBA lige.
Bio je Džejms pravi đavo. Ne samo životno, već profesionalno. Obavezao se, prvo verbalno, a onda i tintom penkala. Prospekt od pet zvezdica je ulice Los Anđelesa zamenio vrelom i suvom Arizonom. Ako je mogao da bude bliže svom današnjem “poroku”, bio je. Talenat je bio Džejms, levoruk, jako težak za branjenje. Ali niko nije slutio da će postati ono što je danas. Najdominantniji strelac NBA lige. Ali nije tako vazda bilo, što bi stari rekli.
U početku je Harden bio prilično mekan. Izbegavao bi direktne duele. Nije voleo da dobije batine od starijih kolega. Ali je vremenom morao da postane agresivniji, jer je teret vođe “Đavola” sa Arizone pao na njegova leđa. Ta leva ruka bila je problem svima, jer obično imate tendenciju da idete levo, čuvajući desnoruke. Eventualno centralno, ali niko nije forsirao levu stranu kao Harden. Čim bi nanjušio da vam treba vremena da se priviknete, isto kao da vas neko spusti ovog momenta u Engleskoj ili Australiji u automobil, napao bi bez razmišljanja. Dok bi se vi privikli na pravi smer, ubacio bi dvadesetak poena. Zagrejao bi se, a onda bi bilo svejedno šta i kako čuvate.
Na koledžu je dobio nadimak "James Hardly", što je bilo skraćeno od "James Hardly Go Right", jer gotovo nikada nije išao na desni ulaz, niti je voleo da posećuje desnu stranu protivničkog terena toliko često.
Džejms je specifičan čovek. Kako koledž saigrači vole da kažu za njega — on je najintrovertniji ekstrovert, koji bi bio tih i povučen kada on tako želi, a u momentu kada bi “izašao iz kutije” bio bi najslobodniji na svetu. Radio bi sve što mu se u tom momentu radi. Tako bi zaspao dok bi ekipa gledala film o akcijama protivnika, posebno kada bi se pričalo o branjenju svog koša. Ni tada nije voleo da igra odbranu, kao ni sada. Voleo je da krade lopte i to mu je oduvek išlo od ruke. Ali konstantna koncentracija i odbrana na igraču? Ne, to nije bila njegova stvar.
Nadimak njegove ekipe bio je “The Rec Boys”, bukvalno prevedeno kao rekreativci, a tajna Brade leži upravo u toj “rekreaciji”. Ne mislim na igranje igrice “Halo” od koje je zavistan, gotovo jednako kao od stritpizeta, već o partijama van onih protokolarnih. Okupio bi ekipu, koja bi posle treninga, utakmica, našla drugu ekipu manje ili više sumnjivog kvaliteta, na kojoj bi se — pazite sad! Vežbala. Tu je Džejms probao nove pokrete, usavršavao ih, ne obraćajući pažnju na rezultat, jer bi u svakom momentu mogli da dodaju gas i pregaze ih. Kako nije voleo da gubi, a još manje da ispada smešan, tako je nove poteze vežbao dok ih ne dovede do subjektivnog savršenstva, daleko od očiju javnosti.
Svoje samopouzdanje Džejms je gradio tamo. Rekreativno, basketaški. Taj način je unapredio njegovu igru, a sedenje u kadi punoj leda bio je način na koji bi oporavio telo posle višesatnih treninga. Isprva nije želeo da čuje za ulazak u tu kadu punu leda, koji bi pogledao poluzatvorenih očima i samo odmahnuo rukom. Čak su treneri zvali njegovu majku, koja je bila top autoritet da pomogne, ali nije uspelo (sa ocem nije imao nikakav kontakt, jer je stalno bio po zatvorima). Na kraju su ga glavni trener i kondicioni na silu ubacili u kadu, pa su isti prisilni način morali da primene još par puta. Na kraju se navikao, a danas Džejms Harden, praktično živi u toj kadi koja mu je omiljeno mesto oporavka. Tako je, osim leda u viskiju, Harden imao led kao novu zanimaciju za svaki dan.
Jedino što nije voleo i na šta nije naročito pazio bila je kilaža. Nikada nije bio debeo, nego nekako okrugao, kako kažu saigrači sa koledža. Bili ste svedoci početka ove sezone, trejda Hjustona i Vašingtona, dolazak gomile novih igrača, gde je na kraju Hjuston igrao sezonu sa skoro 30 igrača u protokolu, ako se ne varam. Harden je bio predmet sprdnje. Njegove slike u trenerci, tokom zagrevanja, su kružile internetom i pokazivale pivski stomak koji je dominirao parketom. I pored toga, on je ubacivao svoju dozu poena. Na koledžu je tako napravio transformaciju za bukvalno dve nedelje, kada saigrači nisu mogli da ga prepoznaju. Tada je motiv bilo pominjanje agenata Oklahome koji su kružili Tempeom.
Sem Presti je dovođenjem Kevina Durenta pokrenuo mašineriju koja je još tu jednu sezonu nosila ime Sijetl Supersoniksi. Tim se preselio u Oklahomu, koju je samo jedna država manjinski, a dve većinskom dužinom granice, delilo od Arizone. Povlačio je tada Sem neke poteze zbog kojih mu zameraju, kao što je trejd Reja Alena, ali je toliko Rašarda Luisa, koga je kasnije pretvorio znalački u Serža Ibaku. Pokupio je kasnije i Rasela Vestrbuka, pa na kraju Džejmsa Hardena, čime je Oklahoma dobio mladi trio koji može izrasti u triling teror protivničkih odbrana. Samo tri sezone je Harden ostao u dresu Tandera i to je potez koji je pokrenuo raspad velike trojke, koja se na kraju završila odlaskom Vestbruka, a prethodno “izdajom” Durenta.
Džejms jeste dobio ponudu od Tandera za produžetak saradnje, ali je isto tako dobio rok od samo dva sata da odlučio da li ostaje. Odgovor nije stigao u tom roku, pa su tako rešili da ga trejduju.
Hjuston posle dugo vremena i raznih pokušaja dovođenja izvornog lidera tima uspeva da privuče Hardena. On automatski postaje jedan od najboljih strelaca lige. Zver je bila puštena s lanca. Sve što mu je trebalo bio je prostor. Oklahoma je bila rezervisana za Durenta i Vestbruka, a Džejms je morao da pronađe sopstveni tim. Brada je stigao u Hjuston, a sa njim su došle pobede i spektakularni mečevi na kojima je serijski pogađao iz svih mogućih pozicija. Iz sezone u sezone poeni su rasli. Naglo je rastao i broj šuteva koje je uzimao, pa je tako u poslednje dve cele sezone imao na kontu preko 13 šuteva za tri poena u proseku. Toliko nekada ceo tim ne bi šutnuo za tri poena.
Igrajući neku svoju igru, koja je na momentu postala arogantno sebična, stigao je da se umeša među Majkla Džordana i pet sezona Vilta Čemberlena, postajući tako treći igrač u istoriji sa najvišim prosekom poena u regularnoj sezoni, igrajući 36 minuta u proseku, za razliku od Letećeg Majka koji je svoje rekordne sezone beležio sa minimum 40 minuta u po utakmici. Ovim uopšte ne ulazim u debatu, jer ona ne postoji, između Džordana i Hardena, već ističem darovitost Hardena kao strelca. Ima tu i onaj drugi deo slagalice koji kaže da je bio veći broj, mnogo veći, šutnutih trojki. Ali tu je sve jednostavno, jer je i tada postojala trojka.
Džejms je generacijski talenat. Nije samo šut u pitanju. Pogledajte njegovo baratanje loptom, njegov rad nogu i napad na obruč. U napadu ne postoji stvar koju Harden ne može da uradi. Stef može da šutira odakle poželi. Može da vas vrti driblingom, isto to može Harden. Ali Kari ne može tako silovito da napada obruč kao Harden. Durent može da napadne obruč, može da šutne za tri kada god poželi i sve to radi toliko lagano, i sa mnogo instinkta, da se zapitate da li ga neko uopšte može zaustaviti. Ali nema veštinu baratanja loptom koju ima Harden. Brada je “all in one” paket. Premium pakovanje za koje ne treba uputstvo. On sve zna sam. Sve je to u njegovoj glavi, gde je smešten mozak Džejmsa Hardena, koji je ustvari zaslužan za sve ovo što vidimo. Njegov košarkaški IQ je jako, jako visok. To vidite kada pronalazi sve te nemoguće uglove iz kojih pogađa, pretvarajući igru u svoj privatni šou.
Nosio je Hjuston čitavih osam sezona, praveći rekorde koje pre njega navijači nisu imali prilike da vide. Sa njim je iz Hjustona otišao šou, sa njim je otišla dugo sanjana prilika da će neka generacija ponoviti uspeh one koju je predvodio Hakim Olajdžuvon. Harden je bio blizu, ali je povreda Krisa Pola, o čemu sam već pisao, odlučila da njegov nekadašnji saigrač uzme titulu sa timom zbog koga je napustio Oklahomu. Mnogo toga se zamera Džejmsu Hardenu, ali mu se kvalitet i vanzemaljski talenat nikada ne mogu osporiti. Odbrana koju navodno ne igra, zapravo iz sezone u sezonu je igrao bolje i sa više koncentracije, ne može biti mrlja koja bi pokvarila blistavi prikaz njegove košarkaške predstave. Džejms je vešt kradljivac lopti i to će svaki trener znalac uklopiti u svoj sistem.
Sada dolazimo do dela sezone i najbitnijeg dela kada je istorija franšize Netsa u pitanju. Pukla je prava bomba, kada se Harden pridružio bivšem saigraču, Kevinu Durentu. Nikada, čak ni u vreme Džejsona Kida, Netsi nisu imali tim koji je bliži tituli od ovog. Trenutno imaju dva najbolja napadača lige i jednog od najboljih plejmejkera lige, nekada možda i najboljeg. Na stranu svi ispadi Kajrija Irvinga, ali je i on još jedan od onih čiji talenat jednostavno ne možete osporiti. To je pokazala ova sezona, koju je igrao najveći deo bez Hardena i Durenta.
Adaptibilnost Hardena je fascinantna. Mnogi su postavljali pitanje kako će tri ega megazvezdi funkcionisati zajedno. Jedno su zaboravili, a to je da Hardenov um radi mnogo brzo. Po dolasku je uhvatio Džefa Grina, još jednog saigrača iz vremena Oklahome. “Hoćemo da odradimo ovo?”, pitao je Džefa. Tražio je od trenera Neša da prođu ceo napadački repertoar, bez usporenih kretnji i gledanja kroz prste. Doduše, Neš je dobar deo akcija doneo iz knjige Majka Dantonija, ali sve nove akcije je Džejms “uhvatio” iz prve. Delovalo je kao da je tu dugo. Sebe je pretvorio prvo u razigravača, pa skakača i onda poentera, dozvoljavajući svom egu da zagrli banderu i odmori. Džejms Harden nije sebičan igrač, on je igrač koji se prilagođava. Pogledajte video!
Mnogo rekorda je Džejms napravio tokom svoje karijere, a sada ulazi u najbolje godine. Jedini je igrač koji je napravio trip-dabl, a da je pritom zabeležio bar 60 poena. To je samo jedan od mnogobrojnih rekorda, a jedan je prilično fascinantan iz vremena u Rokitsima, kada je bio odgovoran za 90 poena svoje ekipe, što kroz poene, što kroz asistencije, što je pošlo za rukom samo Viltu Čemberlenu, na onoj istorijskoj utakmici kada je ubacio 100 poena. Na kraju je 2019, postavio rekord tako što je svakoj ekipi tokom regularne sezone ubacio bar 30 poena. Tako je po dolasku u Netse, već na prvoj utakmici upisao trip-dabl, a da je na kontu imao više 0d 30 poena. To nikome pre njega nije pošlo za rukom.
Suština Hardenove igre je okrenuta ka pokretima protivnika. U borilačkim sportovima bi lako ocenili ko je potencijalno dobar borac, a ko ne, tako što bi gledali reakciju kada protivnik napravi prvi pokret. Ako se povučeš, teško da će od tebe biti borac. Ako kreneš na protivnika, koristeći prednost njegovog otkrivanja, od tebe će biti nešto. Slično nešto radi Harden. Gotovo uvek čeka potez protivnika, kako bi unovčio svaki pogrešan pokret kroz brojač koševa zvani mrežica. Naučio je kako sebi da kreira to malo prostora koji mu je dovoljan da levom haubicom probuši mrežicu. Za razliku od poslednje dve sezone u Hjustonu kada je obilato konzumirao izolaciju, a odbacio pik en rol igru, to je sada vratio u Netsima i sve izgleda mnogo bolje. Harden izgleda mnogo bolje. Sada čak iz izolacionih akcija deli viši procenat pasova, koji obično završe pogotkom, jer igrač ostane sam na poziciji gde čeka Džejmsovu loptu. U Netsima je pronašao odličnog saigrača u liku mladog Brusa Brauna, sa kojim vrti pik gotovo isto kao sa krilima, a više nego centrima. Uzima tek oko sedam trojki po utakmici, u odnosu na prajm sezonu u Hjustonu, čime se vratio na izvornog Hardena, koga nisu toliko uzimali na zub.
Sve govori u prilog tome da se Harden adaptirao. Nema više slika iz striptiz klubova, mada je pitanje i koliko njih je tokom pandemije bilo otvoreno. Tu dolazimo do zanimljivog podatka, da je Harden beležio nešto slabije košgeterske učinke u gradovima koji su poznati po striptiz klubovima, kao što su Klivlend, Oklahoma (uf!), Atlanta, Majami, Nju Orleans i Njujork / Nju Džersi, gde sada odseda. Na kraju ako mu sve dosadi i ode na Aljasku da lovi ribu, gledaj čuda, Aljaska ima dobre striptiz klubove. Ali ko može da mu zameri? Što bi rekao narod, a ti ne bi da si na njegovom mestu. Svako ima svoje poroke. Kod Džejmsa to su striptizete, led, bilo da je u čaši ili kadi i linija za tri poena. Ali sve to radi šmekerski.
Zaista postoji mini istraživanje koje pokazuje da je u četiri sezone u Hjustonu, najbolji učinak beležio protiv Toronta (najgori grad za striptiz klubove), a najgori učinak u Majamiju (najbolji grad za striptiz klubove).
Tako i deluje na terenu, u dresu Netsa. Iako su slovili za favorite sa Durentom i Irvingom, igra im se zasnivala na velikom broju izolacija za njih dvojicu. Tako je bilo dok nije stigao Harden. On je sve to povezao u jednu skladnu celinu, žrtvujući svoj učinak za tim. On je bio ta slagalica koja je nedostajala na putu ka tituli. “Jedan od njegovih veliki talenata je da prepoznao igrača koji će se uklopiti u postojeći sistem. Mislim da će posle karijere košarkaša, biti odličan u razvoju igrača i tima”, rekao je Majk Dantoni. Upravo to je Džejms radio u Hjustonu. Savetovao je da će Kapela biti bolji za tim od Hauarda. Onda je predložio Džeralda Grina u koga je malo njih tada verovalo, tako što je odigrao par “pick up” partija. Tako možemo ići još, ali razumete poentu.
Reinkarnirao se u onog mlađeg Hardena, sada spremnog za najveći uspeh. Prvo je bio najbolji šesti čovek, zlatna rezerva Oklahome. Onda je postao alfa i omega Hjustona. Sada je ponovo među dve velike zvezde, ali sa reputacijom daleko jačom nego kada je odlazio iz Tandera. “Sada rešava drugačiju slagalicu. Ako ćemo figurativno, on je bog rešavanja slagalica. Kakvu god da mu date, on će je rešiti. Ima sve što je imao i ranije, samo će sada sve to bolje spakovati u tim koji ima oko sebe. On igra na način kojim će pobediti sa takvom grupom igrača”, govori Majk Dantoni.
Istorija nije na strani Netsa. Oni koji gledaju košarku širom sveta, takođe. Jako retko su super timovi osvajali titulu u prvoj godini svog bistvovanja. Svi ti prethodni super timovi nisu imali Hardena i njegov superiorni mozak. On je ta kockica koja okreće Netse ka sreći. Ako bilo šta smešta Netse među favorite, onda je to Harden. Ne Durent. Ne Irving. Harden. Netsi će osvojiti šampionski prsten, ali samo ako budu imali Hardena da skuva neku dobru hemiju.