Gledali smo One Night in Turin: Magarci, huligani, orgije i Gazine suze

Kad je Engleska ispala od Nemačke u polufinalu, "Gaza" se potpuno "raspao" od suza.

Autor dokumentarca gledajući kontekst britanskog društva u tom periodu, iskoristio je pohod "Goldog albiona" u Italiju 1990. da suptilno kritikuje konzervativnu vlast koju je "gvozdenom pesnicom" držala tadašnja premijerka Margaret Tačer, ali i engleske medije, koji su u najmanju ruku,  degutantno izveštavali o engleskoj reprezentaciji.

Vređali su selektora Bobija Robsona, nazivali ga "kretenom" i "neznalicom", a njegove igrače "magarcima", što je nezamislivo u današnje vreme političke korektnosti.

Doduše, tada je bilo potpuno normalno da jedan reprezentativac Engleske, poput Krisa Vodla, karijeru započne u fabrici kobasica, a o ispijanju mnogo piva pre i posle treninga i utakmica, da ne govorimo.

Nezamislivo je iz današnje perspektive i da se ne samo tabolidi, nego i mejnstrim mediji, raduju neuspehu vlastitog nacionalnog tima, a čak i kad uspeju da osiguraju plasman na Svetsko prvenstvo, iskazuju u naslovima i tekstovima žaljenje što "protivnik nije prošao na Mundijal, a ne njihov nacionalni tim".

"PA, NABO SAM LIKA"

Izvor: Guliver, Bongarts/Bongarts

Tada je bilo, ako ne normalno, a ono događalo se, da se problematični Pol Gaskojn, koji je pozvan u reprezentaciju, potuče pijan u pabu i prizna novinarima da neće podići tužbu protiv medija koji su to objavili, što je posebno apostrofirano u dokumentarnom filmu.

"Pa, nabo sam lika", rezignirano je priznao Gaza u "dokumentarcu",  da bi potom u jednoj televizijskoj emisiji "podbadao" majku tvrdnjom da je "pijana došla u studio". Prosečnim gledaocima, to nije izgledalo, ali opet, Gaza je bolje poznaje.

Jedan od glavnih utisaka filma je da bez obzira na sve probleme koje su engleski navijači napravili od "Hejsela" pa nadalje, ipak njihov tretman u Italiji te 1990. godine bio najblaže rečeno problematičan.

Karabinjeri su krvnički tukli na Sardiniji sve što je imalo engleski akcenat, iz Bolonje ih je 246 deportovano bez ijednog dokaza da su učestvovali u tuči, iako je samo tokom jedne večeri u Torinu, kad je Robsonov tim igrao polufinale s Nemačkom, zbog bacanja molotovljevih koktela uhapšeno više Italijana nego Engleza na celom prvenstvu.

I u takvom neljudskom tretmanu, čak je pre početka Mundijala premijerka Tačer tražila da Engleska ni ne učestvuje na prvenstvu zbog huligana, čestitku od njihove vlade dobili su italijanski organi reda za sjajno obavljen posao prebijanja britanskih državljana.

"DOŽIVEO SAM 70 SRČANIH UDARA"

Nisu ni tada, a bogami ni danas, svi navijači bili huligani i takav pristup napravio je više štete nego koristi po tadašnju vlast u Engleskoj, iako je huliganstvo, barem na Ostrvu, ako ne iskorenjeno potpuno, a ono barem jeste svedeno na neku razumnu meru strogim zakonima.

Erskin je očigledno želeo posebno da naglasi činjenicu da su se svi praktično utrkivali da što više otežaju vlastitoj nacionalnoj selekciji, pa se Robsonov tim morao da bori protiv izmišljenih afera i lažnih vesti - da je npr. selektor potpisao ugovor sa jednim holandskim klubom, do ispovesti očigledno potplaćenih devojaka iz Italije, navodnih stjuardesa i hostesa, koje su orgijale sa igračima u engleskom kampu.

Uprkos svim tim problemima, "Albion" je svojim igrama na terenu uspeo da ujedini naciju i od totalnih "magaraca" se transformisao u heroje koje je na TV-u u Engleskoj gledalo 34 miliona ljudi, a po povratku ih je dočekalo stotine hiljada građana Londona.

"Doživeo sam 70 srčanih udara. Voleo bih da sam sada kod kuće u Engleskoj, da plešem na ulici", izjavio je Robson nakon pobede u četvrtfinalu protiv Kameruna.

Od svih igrača koje je vodio, autor posebno ocenjuje da je najviše od svih vodio računa o Gaskojnu, o kojem je brinuo kao roditelj, svestan da "Gaza" pleše na tankoj liniji između ogromnog uspeha i još većeg pada što se pokazalo tokom cele njegove karijere koja je obilovala skandalima, tučama, pijančenjem i hapšenjima.

GAZA SE "RASPAO"

Izvor: Guliver, Bongarts/Bongarts

Kad je Engleska ispala od Nemačke u polufinalu, "Gaza" se potpuno "raspao" od suza.

"Sine, dobro je, sve je u redu. Ti si mlad, pred tobom je još utakmica, biće još finala", uz zagrljaj je selektor tešio svog "razmetnog sina" iako je možda još tada bio svestan da se Gaza više nikad u karijeri neće naći u prilici da se bori za finale Mundijala.

S obzirom na to da je film "Jedna noć u Torinu" napravljen 2010. godine, zanimljivo je takođe da su isključivo korištćene autentične fotografije i snimci, što će u svakom gledaocu koji se seća događanja sa Svetskog prvenstva 1990. probuditi i lične emocije, a onima koji nisu bili rođeni u to vreme, pokazati kakav je nekad bio fudbal i društveno-istorijske prilike u celoj Evropi.

Upravo te prilike, daju i mali "minus" dokumentarcu, s obzirom da je jedan od lajtmotiva transformacija engleskih "gubitnika" u nacionalne heroje koji su ujedinili celu zemlju, izlgledaju potpuno drugačije u očima gledalaca iz od naše tadašnje države, SFR Jugoslavije.

Tada su "plavi" poslednji put učestvovali na Mundijalu i poput Engleske, takođe su eliminisani na penale, doduše u četvrtfinalu promašajem Faruka Hadžibegića.

Iako su izabranici Ivice Osima tada osvojili neformalno peto mesto, po povratku kući ih nije dočekalo ujedinjenje cele zemlje, već potpuni raspad sistema koji je nekoliko meseci kasnije doveo do krvavog četvorogodišnjeg rata i kasnijeg bombardovanja Srbije i Crne Gore uz stotine hiljada žrtava.

Zato je iz naše perspektive pomalo romantična engleska storija o tegobama zbog medija i autoritarne vlasti Tačerke, ipak delovala kao "mačiji kašalj".

Nedelja uveče: "Formula 1: Drive to Survive"! Gledala: Bojana Zimonjić Jelisavac.

Do gledanja!