Mundijal 1978 - Argentina

Posle poraza u nadmetanjima sa Čileom 1962. i Meksikom 1970. godine, Argentini je konačno pripala čast da organizuje jedno Svetsko prvenstvo, jedanaesto po redu. "Gaučosi" su postali peta reprezentacija koja je pred svojim navijačima osvojila najvažniji trofej u fudbalu, ali na putu do tog uspeha desio se "mali milion" kontroverzi, na terenu i u daleko većoj meri van njega.

U to vreme Argentinom je vladao krvavi, totalitarni režim generala Horhea Videle, što je odluku FIFA da domaćinstvo poveri toj južnoameričkoj zemlji učinilo izuzetno nepopularnom kod mnogih fudbalskih organizacija i pojedinaca. Nad Mundijalom se nadvila pretnja opšteg bojkota, a situacija je kulminirala kada je predsednik Organizacionog odbora SP Omar Aktis ubijen prilikom odlaska na sopstvenu konferenciju za novinare.

Većina kvalifikovanih selekcija izrazila je strah i brigu za svoju bezbednost tokom turnira, ali vojna hunta je obećala da tokom Mundijala neće biti nasilja i strasti su polako počele da se smiruju. Priča o bojkotu na kraju se svela na individualne odluke Holandjanina Johana Krojfa i Nemca Paula Brajtnera da ne putuju u Argentinu sa svojim timovima.

Franc Bekenbauer takodje nije došao, zato što je ranije rekao "zbogom" reprezentaciji, medjutim, asova nije nedostajalo. Vanserijske partije na ovom SP pružili su Peruanac Teofilo Kubiljas, Austrijanac Hans Krankl, Italijan Paolo Rosi, Nemac Karlhajnc Rumenige, već dokazani Holandjanin Johan Neskens, Škot Keni Dalgliš i, iznad svih, domaći fudbaler Mario Kempes, jedini član argentinske selekcije koji je u to vreme zaradjivao za hleb igrajući u Evropi.

Sistem takmičenja instaliran četiri godine ranije u SR Nemačkoj ostao je na snazi, tako da su osam najboljih iz prve faze razvrstani u nove dve grupe finalne runde, čiji su se pobednici plasirali u finale, a drugoplasirani u razigravanje za treće mesto na svetu. Za razliku od 1974. godine, kada je sve završeno u najboljem redu, ovog puta je rezultat Argentina - Peru 6:0 u poslednjem kolu finalne runde pobudio otvorene sumnje i zato je FIFA ubrzo donela odluku da se vrati na provereni nokaut sistem.

Medju reprezentacijama eliminisanim posle prve faze, velike domete u budućnosti najavili su Francuzi, predvodjeni Mišelom Platinijem (ovde nisu prošli u konkurenciji Italije i Argentine), ali su veći tragičari ipak ispali reprezentativci Škotske. Njima se taj neuspeh desio drugi put zaredom, a istu sudbinu doživeće i na naredna tri Mundijala!

Popularna "tartan armija" stigla je u Argentinu sa velikim ambicijama, medjutim, u prva dva meča je izgubila od Perua (1:3) i remizirala sa Iranom (1:1). U susretu sa Holandijom, za prolaz je Škotima bila neophodna pobeda od tri gola razlike i oni su bili nadomak cilja kada im je omaleni Arči Gemil u 68. minutu doneo vodjstvo od 3:1. Medjutim, gol koji se čekao, tri minuta kasnije je postigla Holandija (Džoni Rep) i "lale" su uprkos porazu (3:2) otišle dalje zajedno sa prvoplasiranim Peruom.

Favoriti u ostalim grupama nisu imali problema, izuzimajući branioca trona, SR Nemačku, koja tokom čitavog prvenstva nije uspela da pronadje pravi ritam. U poslednjem kolu prve faze "panceri" su drhtali do poslednjeg minuta duela sa Tunisom (0:0), koji je ranije protiv Meksika (3:1) ostvario prvu mundijalsku pobedu svih vremena za afrički kontinent. Pored Peruanaca, šampioni grupa postali su Austrija, Poljska i Italija. "Azuri" su u trećem kolu naneli Argentini jedini poraz na Mundijalu (1:0, strelac Roberto Betega).

Hit finalne runde bila je Holandija, koja kao da je čekala velike mečeve da pokaže svetu šta zna. Pred aktuelnim vicešampionima pali su Austrija (5:1) i Italija (2:1), dok su sa Nemcima u reprizi minhenskog finala odigrali 2:2 - dovoljno za plasman u još jedan direktan okršaj za titulu.

U grupi B, Argentina i Brazil remizirali su u međusobnom duelu (0:0) i u odlučujuće kolo su ušli bodovno poravnati. "Karioke" su imale bolju gol-razliku i uz to savladale Poljsku sa 3:1, tako da je selekciji domaćina posao završavala samo ubedljiva pobeda nad Peruom.

Selektor Sezar Luis Menoti izveo je ekipu u formaciji 4-2-4 i Argentina je deklasirala inače otpisane i nezainteresovane Peruance rezultatom 6:0. Po dve neodbranjive lopte Kempesa i Leopolda Lukea odvele su "gaučose" do željena četiri gola razlike, a pogoci Alberta Tarantinija i Renea Hausmana poslužili su za "ne daj bože". Takav epilog produbio je tradicionalnu netrpeljivost izmedju dve najjače fudbalske nacije Južne Amerike, medjutim, realnost je da su Argentinci na svom terenu samo iskoristili falinku u pravilima igre koje je postavila FIFA.

Utakmice za konačan plasman odigrane su na stadionu River Plate, čuvenom Monumentalu. Brazil je 24. juna pobedio Italiju sa 2:1, golovima Nelinja i Dirseua, a dan kasnije je na rasporedu bilo veliko finale, odigrano pred 71.483 gledalaca. Menotijevu Argentinu su pored Kempesa predvodili golman Ubaldo Filjol, centarhalf Daniel Pasarelja i vezista Osvaldo Ardiljes, dok je na drugoj strani austrijski stručnjak Ernst Hapel probao da odvede Holandjane tamo gde 1974. nije uspeo Rinus Mihels - samo ovog puta bez Krojfa.

Pošto je turnir počeo ne baš sjajnim igrama, Kempes se iz meča u meč sve više zahuktavao, tako da je na dan finala predstavljao nezaustavljivu silu. U 38. minutu doveo je Argentinu u vodjstvo i tih 1:0 bili su na snazi sve do 82. minuta, kada je rezervista Dik Naninga izjednačio.

Prelomni trenutak došao je na isteku regularnog toka utakmice. Rob Rensenbrink, koji je na pomenutom meču prve faze protiv Škotske postigao 1000. gol na šampionatima sveta, ispružio se koliko je dug i vrhom kopačke skrenuo slobodan udarac Ruda Krola do stative Filjolovog gola. Da je bio za koji centimetar precizniji, Rensenbrink bi sa šest golova postao nosilac "zlatne kopačke", a njegova reprezentacija bi se okitila titulom prvaka.

Medjutim, sudbina kao da nije htela da se Mundijal završi na taj način. Kempes je na isteku prvog produžetka savladao holandskog golmana Jana Jongbloda posle legendarnog solo prodora, da bi "tačku na i" u 116. minutu stavio Daniel Bertoni, pošto se prilikom štopovanja lopte poslužio i rukom. Konačnu pobedu odneo je tako timski duh argentinske reprezentacije, uz pomoć nekih faktora koji su, jednostavno, uvek na strani domaćina.

Ostaje činjenica da je ovo finale predstavljalo sudar dva potpuno različita shvatanja fudbala, a loš posao koji je obavio italijanski sudija Serdjo Gonela - neki smatraju da bi se u današnje vreme tako prljava utakmica završila sa 10 isključenja, umesto samo sa po četiri javne opomene - naveo je FIFA da tokom 80-ih i kasnije tokom 90-ih poradi na zaoštravanju sudijskog kriterijuma i uspostavljanju jasnih pravila: šta je faul, za kakav prekršaj se igrač kažnjava žutim, a za kakav crvenim kartonom.