Atmosfera među fudbalerima crveno-belih ne deluje na prošlosezonsku, šampionsku.
/autor: Jovan Terzić, izveštač MONDA iz Italije/
Lako je biti veseo i pričljiv kada sve ide po planu i nižu se pobede, ali nema mnogo onih koji mogu da zadrže vedar duh i kada je teško. Ugo Vijeira nije jedan od takvih.
Spuštenog pogleda i smrknutog lica izašao je iz svlačionice stadiona Mapei u Ređo Emiliji, gde je Crvena zvezda ubedljivo poražena od Sasuola u prvom meču poslednjeg kola kvalifikacija za Ligu Evrope (0:3).
Kao pored neprijatelja prošao je portugalski napadač pored novinara. Bez da je i trepnuo na pozive da prokomentariše utakmicu.
Nije to prvi put da Vijeira izbegava razgovor sa predstavnicima medija, čak i neformalan, pošto je još na pripremama u Termama Čatež delovao generalno odsutno, udubljen u svoje misli i izdvojen od saigrača, osim kada je u društvu Luisa Ibanjeza.
Argentinac je, međutim, otišao u turski Trabzon, a on je i dalje tu, što bi upravo i moglo da bude razlog njegovog nezadovoljstva.
Da nešto nije kako treba, može se videti na terenu, pošto Vijeira u uvodnim utakmicama sezone nije ličio na jednog od najboljih strelaca tima. Probudio se u nekoliko poslednjih mečeva Superlige, ali doveden je da pravi razliku na međunarodnoj sceni, a tu u četiri utakmice koje je igrao, još se nije upisao u strelce.
Ono što je veliki problem za stručni štab Crvene zvezde, gledajući sa strane deluje da Portugalac nije jedini u timu kojem nešto smeta.
Tokom utakmica često se mogu videti gestikulacije nezadovoljstva igrača u crveno-belim dresovima. Tomas Fibel, Gelor Kanga i Pablo Mouče, igrači su koji ne umeju da sputaju temperament, te često njihov savet na terenu više deluje kao kritika saigraču.
Reći će neki da takve stvari nisu loše, jer pokazuju da su igrači motivisani i pokušavaju da "napale" druge, ali nije uvek baš tako. Umeju te gestikulacije da unesu nervozu u ekipu, dok sve češće odmahivanje rukom Aleksandra Kataija pokazuje da ovaj majstor sa fudbalskom loptom postaje svestan da u Zvezdinom timu i nema baš mnogo onih koji mogu da predvide i ostvare njegove zamisli na terenu.
Greške prilikom intervencija, koje su mu postale učestale, navode na zaključak da golman Damir Kahriman ima problem sa koncentracijom, a pad forme kod Damijena Le Taleka, Mičela Donalda i Slavoljuba Srnića u odnosu na prošlu sezonu pokazuje da i sa igračima koji su bili možda i najkonstantniji i najpouzdaniji šrafovi šampionskog tima, negde "škripi".
Generalno, deluje da među fudbalerima Crvene zvezde više nema te hemije, koja je dugo isticana kao jedan od glavnih aduta tima koji se prošetao kroz Superligu, ostvarivši rekordan niz pobeda i najveću ikad bodovnu razliku u odnosu na "večitog rivala" Partizan.
Zašto je tako, ostaje samo da nagađamo. Neko misli da je zbog prevelikog broja stranaca, koji ne osećaju klub na pravi način, neko da je zbog loše finansijske situacije, neko da nije napravljen dobar psihološki skauting igrača... Verovatno ima svega pomalo, a i ko zna čega još.
Bez obzira na sve probleme, mnogi su mišljenja da će crveno-beli i ove sezone, zahvaljujući igračkom kvalitetu koji poseduju, lako izaći na kraj sa domaćim rivalima, ali šta kada je reč o Evropi?
Malokrvno i obeshrabljeno (izuzev nekoliko pojedinaca), ne može se pobediti Sasuolo u Italiji.
Videli smo to u četvrtak uveče, a videćemo da li će se išta promeniti za revanš u Beogradu.
Pošto su šanse za promenu konačnog ishoda minimalne, na stručnom štabu i klubu je da već sada počnu da razmišljaju kako da sastave tim koji će narednog leta biti spreman da "grize" na evropskoj sceni, a ne da se zadovoljava produžecima sa Ludogorecom.
Jer, kao što i sami umeju da pomenu na stadionu "Rajko Mitić", Evropa je ogledalo.