Najuzbudljiviji film Festivala autorskog filma, saznajte i zašto!
GIMME DANGER
Gimme Danger (2016)
Režija: Džim Džarmuš
Uloge: Igi Pop i The Stooges
Imam jednu prijateljicu koja svake godine, početkom novembra, ozbiljno pada u euforiju zbog jednog kulturnog događaja koji se približava. Ozbiljnu euforiju. Već početkom meseca počinje da se raspituje za repertoar, podešava svoje sastanke za period koji se približava i, jednostavno, priča samo o tome. O Festivalu autorskog filma, logično. Ona u ovom iščekivanju ozbiljno uživa, toliko mnogo da se ja ponekad pitam da li ugođaj traje i kada projekcije počnu. Da li se tako oseća i kada izađe sa trosatne projekcije rumunskog filma ili rokenrol dokumentarca koji joj protrese ceo godišnji staž u Kolarcu?
Glupo pitanje, je l' da, makar bilo i retoričko, jer moja prijateljica O. ne samo da konzumira sve što joj je servirano na FAF-u, već i druge ljude uvlači u svoj psihotični raspored. Samo mene je ove godine cimnula nekoliko puta nagovarajući me da joj pravim društvo na projekcijama u 10 ujutru, jer nju ne zanimaju svečane večernje projekcije, gosti festivala i premijere. Dakle filmovi i samo filmovi. Daleko od bioskopa, daleko od Holivuda, tu gde i treba da bude, u centru grada.
A i ovi što joj serviraju filmove, čini se da iz godine u godinu to rade sve efikasnije, tako da svi koji žele da u periodu trajanja festivala vide O, uključujući i njenu porodicu, to mogu da urade samo u Domu omladine, negde oko podneva, kada se završi ta jutarnja projekcija.
Svejedno, ove godine najuzbudljiviji film FAF-a nismo gledali zajedno. Nije ga bilo u 10 ujutru, a popodnevni sati su za O. bili rezervisani za sastanke, porodicu, posao. Za život. Ona da piše ovaj tekst, svakako ne bi patila zbog ove propuštene projekcije i bacila bi se na izvikanog Tonija Erdmana, Kristijana Munđua ili braću Darden, plakala bi zbog jednog i jedinstvenog Kena Louča i prepričavala bizarne detalje iz filmova Korede ili Solondza. Ali nije je bilo na ''Gimme Danger''. A na toj projekciji se desilo sve što ovaj Festival baš čini tako značajnim i uzbudljivim, uključujući i te spektakularne zvižduke o kojima niko neće da piše.
Ja sam na film došao sa svojim prijateljem G, sa kojim se redovno družim i razgovaram o filmu, fudbalu i rokenrolu, ali sa kojim retko idem u bioskop. Ovog puta, ipak, bilo je drugačije. Ispred sale nas je čekalo mešano društvo – na jednoj strani su strpljivo čekali da uđu klinci sa filmske Akademije, ugledne filmadžije i generalno svi koji su na film došli zbog Džima Džarmuša. Na desnoj su bili nešto drugačije obučeni i raspoloženi ljudi koji su se ovde pojavili zbog Igija Popa. Nešto starija ekipa, rekao bih, ali svejedno, svi oni, i mladi i stari, hipsteri i rokeri, popunili su salu, ispratili nezvane goste zvižducima i tako konačno prizvali taj divni bioskopski mrak.
Oni koji su došli samo zbog Džarmuša – ne znam kako su se proveli, jer u ''Gimme Danger'' nema puno onog tako voljenog u ovom gradu Džarmuša kako je neko možda i očekivao. Jer, ovo je u stvari jedan sasvim strejt dokumentarac – u centralnom delu se nalazi intervju sa Igijem, tu su sporadične izjave članova benda i drugih ljudi bliskih bendu i ukupnom miljeu i to je to što se tiče ovovekovnih učesnika filma. Sve ostalo čini arhiva, uglavnom sirova i spektakularna, kako je bilo i očekivano, i dosta kul grafika koja od početka prati Igijevu priču o - kako je to Džarmuš nedvosmisleno svima stavio do znanja već u prvoj rečenici – najvećem rokenrol bendu ikada.
Teško je polemisati sa ovom tvrdnjom, naročito nakon odgledanog filma, a ni ja nisam imao nikakav poriv da je opovrgnem ili ismejem. Kada je Igi Pop stigao do mene, bilo je to kroz muziku nekih drugih bendova i nekog drugog vremena i bio sam dete, ali je tada ta muzika za mene bila sve na ovom svetu. Igi je u Panteon mojih rokenrol bogova ušao onog trenutka kada sam, još uvek klinac, otkrio ''Fun House'', taj avangardni proto pank album. Tako da...svaka reč je na mestu u toj uvodnoj rečenici.
Davno još, gledao sam jedan francuski dokumentarac o Igiju Popu, prepun brutalnih scena sa koncerata, Igijevih skokova sa stejdža i krvavih glava, užasan i odvratan film u kojem je reditelj nekako naterao Džejmsa Osterberga da se pokaje i poruči svima da nikako ne ponove njegove greške iz mladosti i destruktivne tendencije koje je tada pokazivao. Tada sam utučen i razočaran dočekao kraj filma,
Srećom, ovde je Džarmuš vodio intervju, a i Igi Pop je bio u mnogo boljoj formi. Uostalom, radi se o starim i bliskim prijateljima (''Coffee and Cigarettes''). On hronološki i iznenađujuće trezveno secira rane dane benda, ali i samu epohu, kraj 60-ih i rane 70-te, En Arbor, Velvete i MC5, Bouvija i sva druga čuda tadašnjeg sveta.
Film je sirov i divalj, baš kakav je i Igi Pop bio u to vreme. Ali Igi kojeg Džarmuš intervjuiše ima 69 godina i taj kontrast zaista obeležava ovaj film, mada ne na način na koji je to možda bilo i očekivano. Jednostavnost je često najgenijalniji mogući recept i upravo taj paradoks Džarmuš obilato koristi, pa tako na kraju imamo jedan vrlo konvencionalan, strejt, skoro pa TV dokumentarac o jednom od najanarhičnijih i najdestruktivnijih bendova u istoriji rokenrola – i to na kraju funkcioniše besprekorno.
Nakon FAF-a, O. ponovo ide na jutarnje sastanke, vraća se polako i Kolarcu i ''Black Mirror'' seriji, ali i svojoj porodici. Za nju je vreme magije prošlo, sve do sledećeg novembra. Ostao joj je i domaći zadatak, ima tačno 12 meseci fore da pronađe i pogleda ''Gimme Danger''.
ocena:
Ja: ****1/2
