Glavni i odgovorni urednik OBC Transeuropa Luka Zanoni napisao je članak za agenciju Beta o tome kako se živi u izolovanoj Italiji, u kojoj je više od 1.000 osoba preminulo od korona virisa.
Nakon što je korona virus počeo da jenjava u Kini, Italija je sada svetsko žarište epidemije, odnosno pandemije. Više od 1.000 osoba u Italiji je do sada preminulo od ove zaraze, a više od 15.000 je zaraženo.
Cela Italija je "zaključana", cela "Čizma" je veliki karantin, a ulice italijanskih gradova, koje obično vrve od turista i domaćeg stanovništva, poput Rima, Venecije, Milana, Firence... sablasno su puste (pogledajte fotografije iz Rima).
Za Novinsku agenciju Beta iz Italije se javio glavni i odgovorni urednik OBC Transeuropa Luka Zanoni. Evo njegovog teksta o tome kaoko trenutno izgleda život u Italiji:
"Pet sati posle podne, završio sam sa poslom i izlazim da malo prošetam psa, kao obično. Sve je tiho, sve je pusto, nikog nema. Glavni trg u Lodiju (Lodi), gradiću od oko 45.000 stanovnika, tridesetak kilometara od Milana, je prazan. Sve radnje su zatvorene, osim apoteka, prodavnica hrane, duvana i kioska sa novinama.Građani cele Italije su dobili strog savet da ostanu u kući. Policija kontroliše saobraćaj i kretanje ljudi.
Ako kršite zakon, možete dobiti kaznu ili otići u zatvor. Ako idete nekud zbog posla ili neke druge potrebe, morate da ispunite formular Ministarstva unutrašnjih poslova i navedete razloge zbog kojih se krećete. Naravno, nikome ne prijaju takve mere, budući da suspenduju osnovna ljudska prava, kao što je sloboda kretanja, i bitno utiču na svakodnevni život.
"CRVENA ZONA"
Ukratko, situacija podseća na atmosferu iz filmova o globalnim katastrofama. Sve je počelo ove zime, u oblasti u kojoj živim, a epicentar je bio desetak kilometara od Lođa, u gradiću Kodonjo (Codogno), koji je postao poznat u svetu u roku od nedelju dana.
Odmah su zatvorili to područje (oko 50.000 stanovnika i desetak opština) i proglasili 'crvenu zonu': niko ne može da izađe iz nje, niti da uđe u nju. Osim policije bila je prisutna i vojska, da čuva 'granice'. Do pre dva dana od ranog jutra do kasno uveče mogle su se u gradu čuti sirene hitne pomoći svakih 15-20 minuta. Sada se to dosta smanjilo, a po prvi put u Kodonju nema novih zaraženih.
Prvi zaraženi, čovek od 38 godina, počeo je sam da diše i može da govori.
Hoću da verujem da ide polako na bolje. Naravno da kraj još nije blizu, ali se nešto ipak pomera, barem ovde gde je pre tri nedelje sve počelo.
Na početku su ljudi govorili da je to kao običan grip, mada je smrtnost bila veća od običnog gripa. Kad su rekli šta se tačno dešava, zavladala je panika. Mogu reći da se nisu svi mediji ponašali odgovorno. Neki su čak širili paniku, jureći za senzacijama. Ponašali su se tabloidno, onako kako mi novinari u ovakvim situacijama nikada ne treba da se ponašamo.Od pre tri nedelje stvari su se razvijale prilično brzo. "Crvena zona" je postala cela Lombardija (oko desetak miliona stanovnika) i Veneto, pa onda jos 14 pokrajina, da bi na kraju i cela zemlja postala jedna ogromna "Crvena zona" od oko 60 miliona stanovnika.
Život se odjednom promenio. Neki su to uporedili sa ratom, ali nije to isto. Jer, kad ste u ratu, znate ko je neprijatelj, a i ljudi mogu da se druže, makar u podrumima i skloništima gde dele strahove i međusobno se ohrabruju. U ovoj situaciji "neprijatelj" može da bude i tvoj najbliži prijatelj jer niti ti znaš da li je on zaražen, niti on zna da li si ti zaražen.
Sve u svemu, ljudi su prinuđeni na međusobno udaljavanje - ne možeš da se družiš, ne možeš da zagrliš prijatelje koje srećeš na ulici... A mnoge druge stvari zaista jesu kao u ratu. Ekonomske posledice su, recimo, katastrofalne.
Danas (četvrtak) berza u Milanu je zatvorena na rekordnih minus 16,9 odsto, što niko ne pamti u zadnjih 30 godina i više. Biće nam teško da se podignemo barem što se privrede tiče. Škole su zatvorili odmah, s razlogom, i to sve.
ŠKOLE
Bilo je neophodno jer bi se zaraza nekontrolisano širila. Deca su morala da se suoče s učenjem na daljinu. Neki su posle prve nedelje počeli časove "u strimingu", neki kasnije, svaki grad i svaka škola u skladu sa svojim mogućnostima.Rad škola "na daljinu" bolje funkcioniše s đacima u srednjim školama, dok je u osnovnim to malo teže. Nemaju svi kompjutere u kući ili su i roditelji počeli da rade od kuće pa im treba računar zbog posla, a ni svi nastavnici nisu na istom stepenu digitalne pismenosti.U mnogo slučajeva učenje na daljinu se pretvorilo u gomilu domaćih zadataka za decu.
Naravno, deca u osnovnoj školi ne mogu sama dobro da se organizuju, odnosno rade samostalno, pa deo posla pada na leđa roditelja koji međusobno jako mnogo pričaju o - školskim zadacima.
Najveći problem je, naravno, zdravstveni sistem. Srećna je okolnost (bez cinizma) da je virus prvo pogodio dva dobro razvijena regiona - Lombardiju i Veneto, mada se i tu pokazao nedostatak bolničkih kreveta i respiratora. Pre nekoliko dana je javljeno da je preko tendera nabavljeno još 5.000 respiratora (ukupna vrednost 185 miliona evra), a prva tranša treba da bude dostupna od 13. marta.
Bolnice su pod velikim pritiskom jer je skoro polovina zaraženih hospitalizovana. Tako je i u Lodiju. Lekari i medicinske sestre rade non-stop. Duplirana su mesta za intenzivnu terapiju, a stigli su u pomoć i "Lekari bez granica".
