/autorski tekst: Ivana Joksić; tekst objavljujemo kao podršku kampanji: "I ja sam donor. Jer navijam za Srbiju"/

Sada kada razmislim o svemu, ja iskreno nisam ni osetila da sam bolesna. A bilo je baš ozbiljno.

Pre četiri godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi. I pošto mi je moj lekar opšte prakse rekao da postoji hiljadu razloga za to, otišla sam kod stručnjaka da utvrdim šta se događa. Na ultrazvuku su uočene neke promene na jetri. Savet je bio da se uradi sve što mora da se uradi, iako je promena bila benigna. I zbog toga sam dva meseca bila u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto. Puštena sam sa minimalnom terapijom i kontrolom samostalnog tipa - da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati.

Sledeće tri godine sam nastavila normalno svoj život. Radila sam, izlazila, studirala. Samo sam redovno vadila krv. Rezultati su nekad bili dobri, a nekad malo manje dobri. Ali ništa ozbiljno. Sve do prošle godine, kada sam osetila umor. S obzirom da sam tada mala 26 godina i da nikad nisam bila umorna, ni za školu, ni za posao, ni za izlaske, to je za mene bilo crveno svetlo.

A onda je krenula žutica. Ali sam se i ja sa tim nosila. Kada bih izlazila napolje, nosila bih dosta šminke i naočare. Sve može šminka da sredi, ali žute beonjače nikada. Ali ni tada nisam mislila da je situacija ozbiljna.

Početkom godine sam otišla kod svoje doktorke, koja je savetovala da ambulantno uradim sve analize kako bismo utvrdili šta mi je. I to je trajalo pola godine. Tek u avgustu sam stigla do hirurga koji se bavi jetrom. On me je posle magnetne rezonance pitao da li mi je neko pominjao  transplantaciju. Tada sam saznala da imam autoimunu cirozu jetre i da joj nema pomoći.

Prva reakcija je bila da sigurno postoji nešto drugo, neki lek. Međutim, doktor je bio iskren i rekao mi da možemo da probamo neke terape, možda mesec dana, ali da on veruje da je za mene transplantacija jedini lek. I dok je on bio iskren, moja doktorka je pokušavala na sve načine da me zaštiti od stresa. Ali samo kad sam pogledala u svoj karton i videla da ima preko 25 zakazanih pregleda znala sam da nisam tu radi dodatnih analiza, već da me pripremaju za transplantaciju. Ali ni tada se nije dala.

Rekla mi je da radimo testove kako bismo bili spremni na mogućnost transplantacije. I tako sam dospela na listu za transplantaciju.

S obzirom da je meni "čaša uvek do pola puna", ni transplantaciju nisam smatrala smrtnom presudom.

Shvatila sam je kao lek za moju bolest i zahvalna sam Bogu što ona postoji. Da sam ostala da živim sa bolesnom jetrom nikad ne bih mogla da rodim dete, a to mi je nešto najvažnije u životu. Tako da sam transplantaciju shvatila kao najbolji lek.

Sad je bilo samo pitanje vremena koliko dugo ću čekati da nastavim svoj život. To čekanje ne bih izgurala da mi nije bilo porodice, pogotovu majke. Mislim da je njoj bilo najteže, jer je gledala svoje bolesno dete, a nije mogla nikako da pomogne. Nema te surutke, niti maminog ručka koji bi mi pomogao da ozdravim.

Osim porodice, najsigurniji oslonac mi je bila najbolja drugarica. Jer, roditelji nikad ne žele da pokažu osećanja, i da su i oni uplašeni kao ja. Moraju da budu jaki za svoje dete. A kako može da se smeje sa vama, drugarica može i da plače sa vama.

Dan kada sam dobila novu jetru mi je bio najstresniji dan u životu. Kad sam krenula da kupim lek, otkrila sam da nemam više zdravstveno osiguranje, jer sam dala otkaz na poslu. A meni je taj lek bio život, i jedini način da dočekam novu jetru. To je bio jedini dan kad mi čaša nije bila do pola puna i jedini put kad sam zaplakala zbog svega što mi se dešavalo. Osećala sam se poraženo i više nisam htela ni da se borim. Naravno da mi je mama pomogla i prijavila me na Biro rada, jer ja više nisam imala snage ni da ustanem iz kreveta.

Nisam imala ni volje da se javim na telefon, pa sam odbila poziv sa nekog nepoznatog broja. Ali osoba sa druge strane nije htela da odustane. To je bila Nataša Petrović iz Tima za transplantaciju, koja mi je javila da se pojavila jetra koja je po svim parametrima bila savršena za mene. Od silne uzbuđenosti posle "pojavila se jetra" ja ništa nisam čula. Ne sećam se ni kako sam autom stigla do Urgentnog centra. Ali sam stigla. Ja, i još dvoje ljudi. I onda je opet krenulo čekanje.