Evo šta kaže nauka o onome čemu svako od nas teži...
Tokom protekle dve decenije, pokret pozitivne psihologije bacio je novo svetlo na doživljaj sreće, pružajući naučni uvid u naš potencijal za sreću. Uz to, u centru pažnje psihologije i psihijatrije više nisu samo mentalne bolesti i poremećaji, već i sve ono što život čini vrednim življenja.
Rodonačelnik pozitivne psihologije Martin Seligman sreću opisuje kao često doživljavanje pozitivnih emocija kao što su radost, uzbuđenje i zadovoljstvo, u kombinaciji sa dubljim osećajem značenja i svrhe.
To podrazumeva pozitivno razmišljanje u sadašnjosti i optimističan pogled na budućnost. Ali, ne treba gubiti iz vida da sreća nije stabilna, nepromenljiva, već nešto na čemu treba da radimo i čemu treba da težimo.
Jedno je tragati za srećom, ali ako težite tome da budete srećni sve vreme, to je prilično nerealno. Nedavna istraživanja pokazala su da je ključ za intenzivniji osećaj sreće i lične dobrobiti psihološka fleksibilnost.
Recimo, otvorenost prema emocionalnim iskustvima i sposobnost "tolerisanja" perioda neprijatnosti će vam omogućiti da se generalno krećete ka bogatijem, smislenijem postojanju na ovom svetu, piše IFLScience.
Studije su pokazale da način na koji reagujemo na određene životne okolnosti ima više uticaja na to koliko ćemo srećni biti nego te okolnosti same po sebi. Iskustva stresa, tuge, anksioznosti u određenom trenutku u životu ne znače da ne možemo da budemo srećni na duge staze.
Dva puta do sreće
Filozofski gledano, postoje dva puta do sreće, hedonistički i eudajmonistički.
Hedonisti smatraju da, da bismo živeli srećnim životom, treba da povećamo zadovoljstvo i da izbegavamo bol. Ovo gledište teži zadovoljavanju ljudskih apetita i želja, ali često je kratkog daha.
Nasuprot tome, eudajmonistički pristup ima drugačiju perspektivu, kaže da bi čovek trebalo da živi autentično, imajući viši cilj. Po ovom pogledu na svet, trebalo bi da težimo dubljem smislu i potencijalu kroz ljubaznost, pravdoljubivost, iskrenost i hrabrost.
Ako sreću posmatrate iz hedonističkog ugla, onda morate da nastavite da tražite nova zadovoljstva i iskustva koja će vam "pružiti" sreću. Takođe, to znači da ćete pokušati da svedete na minimum neprijatna i bolna iskustva, da biste raspoloženje održali "na visini".
S druge strane, ako usvojite eudajmonistički pristup, težićete značenju, koristeći svoju snagu da doprinesete nečemu većem od vas samih. To, ponekad, može uključivati i neprijatna iskustva i emocije, ali ćete zauzvrat osetiti dublju sreću i zadovoljstvo.
Sreća ne znači izbegavanje teških trenutaka, poenta je u tome da naučite da odgovorite na sve životne probleme na način koji će vam omogućiti da "rastete" i da iz toga nešto naučite.
Učenje iz problema
Istraživanja pokazuju da doživljavanje neprijatnosti može da bude i dobro za nas, u zavisnosti od toga kako na njih reagujemo.
Tolerisanje neprijatnosti može da nas učini otpornijim na probleme i natera nas da preduzmemo nešto, da se menjamo, da delamo.
Istraživanja koja su se bavila psihičkim stanjem ljudi koji su doživeli neke ozbiljne traume pokazala su da postoji fenomen poznat kao "posttraumatski rast". Često ljudi koji su suočeni sa velikim životnim teškoćama, bolestima, velikim gubicima, kažu da je nakon takvih iskustava njihov život postao smisleniji i ispunjeniji.
Za razliku od osećaja sreće koji je prolazno stanje, vođenje srećnijeg života uvek podrazumeva individualni razvoj kroz pronalaženje smisla. Radi se o prihvatanju sopstvene ljudskosti sa svim usponima i padovima koje ona podrazumeva, o uživanju u pozitivnim emocijama i izvlačenju nečeg dobrog i iz negativnih emocija, na način koji će nam omogućiti da ostvarimo svoj puni potencijal.
