Imala sam strah od mačaka. A onda se sve promenilo! Ovo je omaž mačku Mimiju i svim životinjama koje su nam ulepšale život.
Do dvadeset i pete godine života nisam smela ni da priđem kucama, macama i drugim "ozbiljnim" ljubimcima koje su ljudi oko mene bez straha čuvali, mazili, pazili. Plašila sam ih se više nego iko koga poznajem. Evo kako je taj strah iščezao i šta se potom dogodilo.
U toku osnovne i srednje škole brinula sam tek o nekoliko ko bajagi ljubimaca:
- par ribica (nahranjene keksom, brzo pobegle u večna lovišta);
- papagaj Ćirka koji je, zapravo, bio ljubimac moje rođene sestre (seka je deset godina starija od mene, pa je briga o ovom pernatom stvorenju u tom periodu pala na nju; ubrzo je Ćirka otišla kod nekih naših prijatelja na plac - da, čuveno objašnjenje);
- pred punoletstvo je došao ozbiljan poklon u vidu četiri kornjače - Cica, Žika, Hermes i četvrta kornjača čije ime sam zaboravila, jer nije bila preterano zainteresovana za druženje (dobila sam ih od velike tinejdžerske ljubavi Zlajonje i obožavala sam ih iako nisu ispunile moja očekivanja da ih stalno mazim - to nisu trpele; zahtevale su dobro opremljen akvarijum, jele su mnogo hrane, a Cica je čak pobegla i nismo uspeli da je pronađemo dvadesetak dana - pojavila se u dnevnoj sobi kada smo već uveliko bili uvereni da je otišla van stana - tada smo odlučili da ih poklonimo prijatelju koji je za svoju unučad pravio mali zoološki vrt u Batajnici).
Tokom svih tih godina bežala sam od krzna. Zaista bežala, jer nisam znala kako da se ponašam u društvu životinja. Za to je verovatno kriva jedna crna pudla, sa igrališta ispred zgrade, kojoj se nije dopalo što "sedmogodišnja ja" nije umela da je mazi - da, strah od pasa rođen je upravo tada. Kasnije sam uspešno zaobilazila pse lutalice, nisam prilazila ljubimcima svojih prijatelja, a godinama sam jedva uspevala da izbegnem čuvenog Cicka, mačka moje sestre od strica kod koje sam provodila mnogo vremena.
Istrčavanje iz sobe u kojoj je sijamska mačka ili pekinezer, trešenje od straha pri sedenju u istom dvorištu sa šar planincem ili irskim seterom i neobjašnjivi refleksni pokreti pri susretu sa nepoznatom životinjom bili su veoma prisutni u mom životu. Stvarno je bilo naporno. Jednom sam bežala od pit bula u "japankama" i tada sam mislila da je zaista KRAJ. Nije bio, spasila me je drugarica iz detinjstva koja je imala bolji njuh za životinje. Da, kao što možete da zamislite, taj događaj nije učinio da se postojeći strah umanji. Naprotiv, što sam bila starija, sve više sam se bojala kućnih ljubimaca.
A onda se desio on! Crno desetogodišnje krzneno čudo - Mimi!
Ljubav koju ne juriš, ne očekuješ, ma ni ne priželjkuješ - zaljubljenost koja te zvekne i omami! Doduše, ne baš na prvi pogled. Moj životni saputnik Uki je već pri prvom zajedničkom izlasku pomenuo da ima mačku. Nisam uopšte bila oduševljena, ali pošto je mačak živeo u domu na drugom kontitentu (da, da, veza na daljinu i to uspešna - ne zbog izbegavanja mačke, naravski) briga je mogla da ostane za prvi susret koji je usledio nekoliko meseci nakon mačkastog saznanja.
Upoznavanje sa Mimijem bilo je jezivo. Doslovno sam pobegla u štok ulaznih vrata i vikala Ukiju: Sklooooni ga, skloniii! Poješće me! Dobro, bio je ogroman i taman i nekako jeziv na prvi pogled. Takva reakcija je bila očekivana. Prva poseta američkom domu bila je teška baš zbog "mjau stvorenja". Dva meseca kasnije, ponovo odlazim u "zverinjak".
Nakon prvih nedelju dana straha i bežanja od mačke, shvatam da mi ostaje jedino da probam da pobedim taj strah.
Tada se setih da mi je moja profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije i današnja koleginica Kristina, inače psiholog, jednom rekla, parafraziraću: da bi pobedila strah od vožnje, moraš da počneš da voziš, moraš da se suočiš sa tim. Znam da sam tad pomislila: Super, to je ono čuveno - suoči se sa svojom fobijom. Nema šanse! Na veliku žalost tadašnjice i današnjice - nisam je poslušala kada je reč o vožnji, ali u "mačka problemu" - bio je to najbolji mogući savet! I tako sam, za početak, dopustila da vrata spavaće sobe budu otvorena i da Mimi može noću slobodno da se šeta po kući.
Kasnije je počeo i da spava u dnevnoj sobi u mom krilu - stalno je tako dremkao. I kada se vratio u Beograd iz pečalbe dočekalo ga je to voljeno krilo. I Ukijevo krilo, ali to je bila njegova normala, jer da nije bilo Tog Čoveka da spasi mače od tri meseca sa Savskog keja, To Mače ne bi uspelo da postane debela lopta koja je živela gastarbajterskim životom, nervirala brojne prijatelje grickanjem, jurnjavom i sitnim nezgodama, ne bi izletao na krov u ranu zoru i ne bi nikome promenio život.
Nakon što sam se suočila sa ogromnim strahom kao da smo osetili jedno drugo i postali nerazdvojni prijatelji. Ne znam koji je to tačno trenutak bio kada je strah nestao, zaista ne mogu da ga odredim -
desilo se spontano. Upoznavanje je učinilo da fobija od kućnih ljubimaca ne bude više podstanar u mojoj glavi. Postali smo porodica.
Obožavala sam ga. Grizla me je savest kad kući stižem tek uveče, jer je ceo dan sam. On bi me svakodnevno nagrađivao ljubavlju ili nezgodama - gnjavio mi je kosu, grejao stomak, čuvao vrata od kupatila dok se tuširam, upiškio mi se na omiljeni par čizama, izgrebao tek kupljene cipele, opekao rep na ringlu, pobegao iz stana dok još nisam smela samostalno da ga podignem i mnogo toga što ostaje zapisano u onom delu mozga koji, nadam se, neće biti pogođen demencijom jednog dana, jer ne želim da zaboravim Mimija.
Promenio mi je život, zaista. Naučio me je da je strah moguće promeniti.
Mimika nije samo pomogao da pobedim veliki strah, već i da ne budem konformista, da promenim svoje navike, da naučim da budem odgovorna prema malom biću koje od ljudi zavisi. Naš suživot naučio me je da ništa nije večno, te da nije kraj sveta kada se slomi neka vaza, uništi pomenuta obuća ili uprlja pola stana. Pomogao mi je i da se opustim i počnem da se družim sa njegovim krznenim drugarima - Reom, Leom Di, Čarlijem, Pablom...
Voljeni mačak pomogao mi je da se hrabro suočim sa velikim pitanjima u životu, bio je tu i kada poželim da budem sama, jer je bio deo mene. I, nažalost, suočio me je sa gubitkom još jedne voljene osobe. Da, on je bio osoba. I laže svako ko kaže da ljubimci nisu osobe - lagala sam i ja, dok sam ih se onoliko plašila! Kako neko ko oseća svoju porodicu, ko pruža nežnost, ko pati, ko bezuslovno voli, ko neće da pokaže koliko mu je teško da ne uznemiri "svoje ljude" nije osoba?
Jeste, osoba je! Glavom i brkovima! Ne verujem u druga objašnjenja.
Mimi Mimijanović, kako smo ga često zvali, napustio nas je dvanaestoj godini života, posle šest meseci borbe sa teškom bolešću koja je prouzrokovala slepilo, onemogućila mu da diše samostalno i u potpunosti ga učinila dezorjentisanim u prostoru. Njegov veterinar Srđan pomogao nam je da donesemo tu važnu odluku i preselimo Mimija na neko bolje mesto, gde sam sigurna da ima super ekipu sa kojom provodi to vredno "mačje vreme".
Poslednje dane i noći života proveo je u mukama po kojima ne želim da pamtim naše zajedničko vreme, ali bio je uz "svoje ljude" i ispratili smo ga zagrljajem i rečima ispunjenim ljubavlju. Uspela sam mu tada reći da mi je promenio život i morala sam da se zahvalim za to, jer sam sigurna da je negde u dubini svog krznenog bića osetio da je sasvim spontatno postao mačak sa misijom - onom do tada nemogućom misijom koja je učinila da mi se život potpuno promeni i oplemeni.
Hvala ti, Mimi.
(autor: Danica Čigoja-Piper)
