Novica Veličković je dugo tražio sebe i našao se, a gde bi drugo, u Partizanu!
Novica Veličković je svoju karijeru završio tamo gde je i počeo, u Partizanu. A sada, neposredno posle odlaska u igračku penziju kada sumira utiske, deli igračke dane na dva dela.
Jedan je onaj u kome je imao stalni uspon i gde je bio oslonac Partizana i Rala, a drugi deo se desio posle teške povrede koja mu je promenila karijeru.
"Sigurno da sa ove neke tačke gledišta kao da mi je proletelo sve. Pogotovo taj prvi deo. Ja delim karijeru na dva dela, pre i posle povrede. Za mene je razvoj i rad koji sam imao u tih sedam - osam godina je proleteo i sigurno da ga pamtim samo po lepom. Te tri godine u Madridu posle Beograda možeš samo da poželiš", ispričao je Novica gostujući na TV Arena sport.
Kada se desila kobna povreda nije mu bilo lako i morao je mnoge stvari da promeni kako bi oživeo svoju karijeru.
"Posle je izgledalo drugačije, pogotovo prve dve-tri godine kada sam pronalazio neki novi stil koji sam morao da prilagodim. Nisam spojio dve sezone da sam imao istu rutinu, iste vežbe", istakao je on.
Probao je posle Reala u Megi, Nemačkoj, Turskoj, ali ga je tek povratak među crno-bele vratio u život.
"Ali kažem povratio me je taj povratak u Partizan za Superligu, kada sam se vratio iz Turske. On mi je na tom nekom emotivnom planu vratio žar, želju da se borim", prisetio se Novica.
Povrede su morale da dođu kada je toliko davao sebe u svakom trenutku.
"Meni su minuti drastično opali od tog momenta kada sam se povredio, u Madridu sam znao da igram po 35 minuta, a voleo sam trening i nisam imao meru", istakao je on.
To je možda i najveći uspeh, što je uspeo da potpuno promeni svoj pristup i svoju igru nakon povrede.
"Tu sam najponosniji na sebe, izvukao sam maksimum, a uz to ne bih mogao da poželim nešto lepše. Verovatno i da sam zdrav hteo bih da završim karijeru u Partizanu, u svom klubu u svojoj zemlji", dodao je Veličković.
A završilo se najlepše moguće, uz oproštajni meč i veličanstven ispraćaj.
"Iskreno tolika mi je trema bila, nisam znao uopšte kako će to da izgleda, sve sam zamišljao u glavi, opteretio sam se i samo sam čekao da dođe taj momenat. Pamtiću ceo život kada su se ta svetla ugasila na poluvremenu. Svi su bili uz mene, moji saigrači, treneri, moja porodica, stvarno sam hteo da osetim to navijanje još jedan put i izborio sam se sam sa sobom da izdržim, da zadržim mikrofon", završio je Veličković.