Prošle su 22 godine od 20. marta 1999. godine, a MONDO se uz aktere 112. "večitog" derbija priseća poslednjeg meča pred početak NATO bombardovanja i svega što je posle njega usledilo.
Teško da će neki "večiti" derbi imati to što je imao 112. susret Crvene zvezde i Partizana. Ono što je on predstavljao učinilo ga je unikatom među mnoštvom sjajnih derbija. Prošle su tačno 22 godine od tog meča na "Marakani" i bila je subota.
Na terenu je "plesao" Dejan Savićević, Saša Ilić sa 21 godinom rođeni predvodnik crno-belih i oko 40.000 ljudi uživalo je u izvanrednom fudbalu vrlo visokog ritma. Bio je 20. mart 1999. godine i igralo se poslednje kolo Prve lige Jugoslavije, a da niko to nije ni znao. Bila je to i jedna od poslednjih zvaničnih utakmica pre nego što su se širom države po prvi put oglasile sirene.
Četiri dana kasnije počelo je NATO bombardovanje SR Jugoslavije koje će trajati 78 dana.
U sveopštom ludilu koje je usledilo, zvanične fudbalske utakmice se nisu igrale. Taj derbi bio je oličenje normalnosti koja će u narednim mesecima iščeznuti.
Gledajući snimke sa tog susreta, više od dve decenije kasnije, ništa ne odaje utisak bilo kakve nesigurnosti. Na tribinama sjajna atmosfera i pesme koje se čuju sa severne i južne tribine. Na terenu - hrpa fudbalskih majstora.
U timu Crvene zvezde Savićević predvodi igrače kao što su Mihajlo Pjanović, Goran Drulić, Goran Bunjevčević, Branko Bošković... U taboru Partizana, Saša Ilić prvi među jednakima, uz Kežmana, Vladimira Ivića, Mladena Krstajića, Gorana Troboka, Nenada Bjekovića juniora...
Među crno-belima, akter derbija bio je i Đorđe Tomić. Bivši fudbaler Atletiko Madrida se za MONDO priseća dešavanja neposredno pre i tokom bombardovanja. Nekadašnji vezista Partizana opisuje razmišljanje ljudi tog vremena.
"Normalno smo živeli jer je bombardovanje bilo najavljivano i u oktobru 1998. godine, ali i zato što mi nismo verovali da može da dođe do bombardovanja. Par dana pre svega toga, već su bili neki nagoveštaji da će se desiti bombardovanje. U suštini i dalje nismo verovali da je to moguće... Da ljudi - bombarduju... Nemoguće", priča Tomić za MONDO.
Ali pre nego što je NATO alijansa zasula tle Jugoslavije bombama, "Marakana" je podrhtavala - zbog fudbala. Svega se priseća i Dragan Mićić, akter 112. derbija sa one crveno-bele strane.
"U fudbalskom smislu, bilo je to lepo vreme. Kvalitetan fudbal se igrao i bilo je dosta kvalitetnijih igrača. Bila je to jaka liga. U to vreme jeste bilo tenzija, pričalo se šta će biti, ali niko nije verovao da će se desiti to što se desilo", za MONDO počinje bivši napadač Crvene zvezde.
Utakmica je završena rezultatom 2:2, takoreći miroljubivo, baš onako kako su nedugo zatim iz američkog Stejt departmenta opisivali njihovu agresiju prema Jugoslaviji.
Ali sam rezultat meča malo govori šta je "Marakana" sve videla te martovske večeri. Da je ovaj derbi bio drugačiji i pomalo simboličan, govori i da je Pjanović skočio i dao gol glavom, baš kao u pesmi "Delija" i da je Mateja Kežman zatresao mrežu u Ljutice Bogdana, baš kao u stihovima "Grobara".
Ipak, jedno ime se izdvajalo više od drugih. Dejan Savićević se te 1999. vratio iz Milana, na mesto gde je osam godina ranije postao prvak Evrope.
"Tu je bila medijska najava da bi Dejo Savićević možda mogao da dođe. Svi smo osluškivali da li će to biti. To je bilo vezano za upravu kluba, pregovori su trajali... Nisam naslućivao da će takvo ime da se vrati u Zvezdu, posle takve karijere. Kada je došao, Dejo je i te kako pokazao da je klasa od igrača, koji je plenio potezima i uneo je dodatni kvalitet i doprinos svojim iskustvom i znanjem", priča Mićić o povratku "Genija" među svoje.
Savićeviću je to bio poslednji "večiti" derbi, a prema svim ocenama je bio proglašen za igrača utakmice. I Tomić je pun reči hvale za fudbalera sa kojim je na tom derbiju vodio mnogo duela. Bivši vezista otkriva kako se u Humskoj gledalo na povratak Deja u Jugoslaviju.
"Sa oduševljenjem. Bilo nam je drago što se Dejo vratio. Ljudi, pogotovo mlađi, nisu svesni kakav je to igrač bio. Po mom mišljenju, on je u top 10 igrača svih vremena, uz Mesija, Ronalda, Krojfa, Maradonu, Pelea... Ja ga pratim od Budućnosti i kad smo posle kao klinci skupljali lopte na derbijima. Bilo nam je drago da ga vidimo na terenu, a i u reprezentaciji smo se već upoznali. On je veliki čovek, pravi. Uvek ima svoj stav i mišljenje, takav je bio i kao igrač. Ludnica od igrača. Baš je briljirao na toj utakmici", u dahu govori Tomić za MONDO.
Prvi pogodak Zvezde je stigao već u osmom minutu kada je Pjanović udarcem glavom doneo prednost posle centaršuta Milana Dudića, a ta akcija počela je od Savićevića. I onu u 30. minutu je začeo Dejo - duga lopta očas posla pronalazi Boškovića, koji je prosleđuje Jovanu Gojkoviću, a ovaj matira Nikolu Damjanca. Pola sata igre - Zvezda vodi 2:0 za delirijum domaćih navijača.
Išli smo na "Gazelu" da štitimo most telima.
Daleko od toga da je to bio kraj vrelog derbija. Samo tri minuta kasnije je Nenad Bjeković mlađi pogodio stativu, da bi u nastavku akcije on bio asistent za Mateju Kežmana. Gol, lopta ponovo ide na centar.
"Bilo je lepo. Dobra utakmica. Oni su vodili 2:0, mi smo posle preko Keže i Saleta izjednačili. Lepa utakmica. Vrlo korektan ritam i vrlo zanimljivo. Bilo je dosta publike i Dejo je briljirao", bio je to samo Tomićev uvod u pohvale koje su usledile na Savićevićev račun.
Glavni sudija tog meča bio je Miroslav Radoman, proslavljeni arbitar koji je imao pune ruke posle na tom susretu. Za gol Kežmana se pričalo da je stigao iz sumnjive pozicije, a Radoman je na tom meču pokazao sedam žutih i jedan crveni karton. Isključenje je bilo namenjeno Goranu Druliću, zbog nasrtaja na mladog Mladena Krstajića.
U nastavku meča, Partizan sa igračem više stiže do izjednačenja, a strelac je Saša Ilić. Kako drugačije nego iz drugog plana?
"Ono njegovo", konstatuje Tomić kroz osmeh.
Do kraja meča je viđen i upad četvorice navijača koji su jurili ka južnoj tribini, gde su bili simpatizeri Partizana. Do južne tribine nisu stigli, pa je publika na stadionu imala priliku da vidi kako na kratko "sevaju" i pendreci upućeni izgrednicima.
Na kraju meča 2:2 i podela bodova. Partizan je prvi, sa dva boda više od Obilića, koji je istog dana u Subotici savladao Spartak 4:0. Crno-bele sada čeka meč sa Radničkim iz Kragujevca, a Zvezda ide "na noge" Proleteru. Osim što od toga, niti ostatka prvenstva - nije bilo ništa.
"Mi smo u subotu igrali protiv Zvezde, a u sredu je počelo bombardovanje i sve su se nadali da će se nastaviti prvenstvo, da će se završiti bombardovanje. Mi smo i dalje trenirali, nekad na stadionu, nekad na "Teleoptiku". Nismo znali da se neće liga završiti. Posle više nije moglo ni da se nastavi, jer su počinjale kvalifikacije za evropska takmičenja. Odigrale su se dve trećine prvenstva što je bilo dovoljno. Nismo ni pretpostavili da će nam to biti poslednja utakmica u sezoni", priča Tomić, konstatujući da je tog dana Partizan praktično osvojio titulu prvaka Jugoslavije, a da to niko nije mogao ni da zamisli.
VEČITI DERBI PRED NATO BOMBARDOVANJE: Spektakl Zvezde i Partizana '99, Dejov poslednji ples i odbrana "Gazele"! (VIDEO)
Kako su onda stvari funkcionisale u Zvezdi i Partizanu kada je NATO bombardovanje prekinulo takmičenja? Mićić se priseća dešavanja u Ljutice Bogdana.
"Sećam se da smo trenirali, treninzi koji su se odvijali normalno. Vreme treninga je bilo po principu 'nećemo pre podne, skupićemo se posle podne i treniraćemo'. Znam da je vojska bila tu oko "Marakane" i da se pričalo da će bombardovati stadion. Pored toga, mi smo opet izlazili na taj teren i trenirali. Kad smo videli da se ljudi ne šale i kad su gađali sve živo, onda ispadne kakvi smo mi to bili... A tad nismo razmišljali o tome. Bilo je 'ma gde, neće oni bombardovati...'", objašnjava tadašnji napadač Zvezde.
Tomić, sa druge strane, podseća na grčki AEK, koji je 7. aprila, u jeku bombardovanja, došao u Beograd da sa Partizanom odigra prijateljski meč u znak podrške Jugoslaviji u teškim vremenima.
"AEK je došao, a veče pre toga je bilo bombardovanje. Njima zahvalnost do neba i "respekt". Kakav potez, u tom trenutku... Svaki dan su po svetu stizale vesti iz Srbije oko bombardovanja, ali da oni dođu iz Grčke da odigraju utakmicu, dok je svaki dan bilo bombardovano. Po celoj Srbiji se gađalo. Objektivno, malo bi to ljudi uradilo, ali i to su Grci, oni su pravoslavci i naši ljudi. Svaka čast."
Igrači "večitih" su tih nedelja bili deo svega onoga što je činilo Beograđane, Srbe i Jugoslovene tog vremena.
"Znam da smo izlazili organizovano na most, i Zvezda i Partizan, ne sećam se da li pred derbi ili posle derbija, da štitimo "Gazelu" telima. Mnogo još poznatih sportista je izlazilo, bilo je to organizovano. Pokazivali smo neki naš protest NATO bombardovanju. Jako neobično vreme", priseća se Dragan Mićić organizovanih akcija.
Tomić dodaje da je to bio samo jedan u nizu poteza.
"Ne samo to, kad god su bili neki turniri i manifestacije. Šta god su nas zvali, išli smo. Svuda smo išli, nije se pravio problem. Nekad je išlo po nas nekoliko, nekad cela ekipa. Uvek je bilo nekih manifestacija, pa onda nosimo 'target' majice i transparente. Ali se i vodilo računa o nekim granicama, da se ne dođe u neku opasnost. Doduše, desilo se da smo jednom krenuli na stadion pre podne i oni su neku kasarnu na Dedinju gađali, neke detonacije su se čule. Tako je bilo u to vreme..."
Posle nekoliko meseci agresije i navikavanja na takav način života, 23. juna, dan pre nego što će NATO prekinuti bombardovanje, igrale su se utakmice polufinala Kupa Jugoslavije. Tri dana kasnije i finale. Partizan je u polufinalu savladao Obilić, Zvezda bila bolja od Vojvodine, da bi u finalu na redu bio novi derbi.
Tomić kaže da nije bilo lako odjednom se vratiti takmičarskim mečevima.
"Mi smo igrali utakmicu protiv Obilića, polufinale Kupa u sredu, pa u subotu derbi. Dobro smo trenirali, igrali prijateljske utakmice i koliko-toliko smo bili u ritmu. Dobili smo Obilić 1:0, bila je teška utakmica, mnogo trčanja, ali smo se baš "pokidali" protiv njih. I onda posle tri dana opet derbi, teško je bilo. Bilo je 2:2 poluvreme, Zvezda je na kraju pobedila 4:2..."
Slučajno ili ne, derbi je bio i poslednja utakmica u Jugoslaviji pred početak bombardovanja i prva nakon njegovog završetka. Sve ono što se zbilo između - bilo i ne ponovilo se.
"Eto, na kraju krajeva, neki ljudi su nastradali. I "slučajno" i oni što su se borili i branili zemlju. Njima svaka čast i slava onima koji su bili tamo na Kosovu i Metohiji. Vredi prisetiti se svega ovoga, zbog poštovanja za sve njih koji su izgubili živote", zaključio je Đorđe Tomić za MONDO.