Petorica fudbalera za koje se ne sećate da su bili deo velikog uspeha Crvene zvezde.
Samo nekoliko meseci nakon osvajanja Kupa evropskih šampiona, najvećeg trofeja koji postoji u fudbalskoj Evropi, Crvena zvezda je imala priliku da uveća svoju bogatu kolekciju. Na drugom kraju sveta, u Japanu, igrao se Interkontinentalni kup.
FIFA danas osvajače tog takmičenja zvanično računa kao svetske šampione, pa je pobeda nad čileanskom Kolo-Kolom (3:0) objedinila crveno-belima dve najveće titule u fudbalskom svetu.
Predvođeni nedavno preminulim Vladicom Popovićem, klupskom legendom koja je na klupi tima nasledio Ljupka Petrovića, fudbaleri Zvezde su u Japan putovali kao apsolutni favoriti. Iako su promene u igračkom kadru bile velike tokom turbulentnog leta 1991. godine, beogradski tim je i dalje bio kvalitetniji.
Unosne pobede sa svih strana, kao i najava ratnih sukoba na teritoriji tadašnje Jugoslavije, uticali su na promene u ekipi. Otišli su neki od najboljih - kapiten Stojanović, defanzivci Marović i Šabanadžović, napadač Binić, kao i Prosinečki, jedno od najvećih imena tadašnjeg tima.
Kvaliteta je ostalo dovoljno, jer su u klubu i dalje bili Radinović, Belodedić i Najdoski, Mihajlović, Jugović i Savićević, ali i Pančev, najbolji strelac tog tima. Posebno za Čileance, koji ni tokom većeg dela meča sa igračem više u timu, nisu uspevali da naprave paniku pred golom najmlađeg u Zvezdinom timu, Zvonka Milojevića.
Okosnici tima priključeni su neki mlađi fudbaleri, a po zvaničnoj statistici, Crvena zvezda je na meču u Tokiju imala samo četvoricu fudbalera na klupi. Neki su ovo putovanje propustili zbog povreda (poput Vladana Lukića), a Vladica Popović je u takvim okolnostima odlučio da ne napravi ni jednu izmenu tokom meča!
Ipak, ostaje zapisano da su deo tima koji se savladao Kolo-Kolo bili i neki igrači koji danas nisu poznati široj javnosti! Sećate li se baš svih fudbalera Zvezde sa tog meča?
Dragoje Leković - golman
Rođen u Sivcu, u Vojvodini, ali sa jakim crnogorskim korenima, u Crvenu zvezdu je stigao iz podgoričke Budućnosti. Tokom šest godina u seniorskom timu Podgoričana, Leković se istakao kao jedan od najtalentovanijih golmana u državi. I pre Beograda je stekao ime, branio je za reprezenetaciju do 20 godina koja je postala svetski šampion 1987. u Čileu, a za seniorsku reprezentaciju je skupio 14 nastupa.
Nakon Crvene zvezde put ga je vodio u Mogren, Budućnost, Kilmarnok, Sporting iz Hihona, Malagu, AEK iz Larnake i Pert Glori. U Crvenoj zvezdi je proveo samo jednu sezonu, penzionisao se 2003. godine, a godinama je bio deo stručnog štaba reprezentacije Crne Gore.
Saša Nedeljković - odbrana
Defanzivnom redu je trebalo malo promena nakon osvajanja evropske titule, pa je Nedeljković stigao sa obližnje Banjice, nakon impresivne sezone u dresu Rada. Saša se nije dugo zadržao u klubu, proveo je u Zvezdi tek dve sezone i nije bio naročito primetan, a to se može reći i za ostatak njegove karijere.
Nakon igranja za OFK Beograd i Rad, Crvena zvezda mu je bila kruna karijere, a kasnije je nosio dres Hejdelberg junajteda i Adelejda.
Miroslav Tanjga - odbrana
Dugogodišnji prijatelj Siniše Mihajlovića, još iz zajedničkih dana u Vojvodini, bio je veliko pojačanje crveno-belih. Trebalo je da nadomesti odlaske u poslednjoj liniji tima i da narednih nekoliko godina bude stub nove Zvezde, koja je imala plan da još nekoliko puta igra bitnu ulogu u evropskom fudbalu.
Nakon Dinama iz Vinkovaca, Vojvodine i beogradskog tima nosio je dres Fenerbahčea, a zatim Herte i Majnca u Nemačkoj. I on je u Crvenoj zvezdi proveo samo godinu dana, ali je u tom periodu očvrsnuo prijateljstvo sa Mihajlovićem, kom je bio pomoćnik u reprezentaciji Srbije, Torinu i Bolonji.
Milorad Ratković - vezni red
Za razliku od do sada pobrojanih igrača, Milorad Ratković je bio starter na meču u Tokiju! Odigrao je ceo susret protiv tima iz Čilea, a njegova karijera u crveno-belom je bila veoma neobična. Stigao je godinu dana ranije, iz Čelika za koji je igrao u rodnoj Zenici. Nije uspeo da se izbori za minute i ulogu u timu, a kako je bio iskusan igrač, želeo je da ode na pozajmicu gde će igrati.
Proveo je šest meseci u Borcu iz Banjaluke, propustio Zvezdino osvajanje Kupa evropskih šampiona, a onda se vratio u pravom trenutku da osvoji Interkontinentalni kup! Dobre partije u Crvenoj zvezdi obezbedile su mu transfer u Španiju gde je igrao za Seltu iz Viga i Sevilju.
Ilija Ivić - napad
Mnogi ga pamte kao sportskog direktora crveno-belih, oni malo stariji i iz fudbalskih godina pod sankcijama, ali je Ivić zapravo najdublji trag ostavio u grčkom fudbalu. Istina, bio je deo Crvene zvezde u tri sezone i za to vreme redovno igrao, ali se verovatno ne sećate da je bio i u Tokiju.
Pred početak sezone 91/92 je stigao iz zrenjaninskog Proletera, sa samo 20 godina i tri sezone u seniorskom fudbalu, a kasnije je nosio dres Olimpijakosa i Torina, Arisa i AEK-a, gde i danas radi kao direktor.
I ONI SU IGRALI ZA ZVEZDU U TOKIJU: Njih se ne sećate, a sa crveno-belima su postali prvaci sveta!
