Bio je to jedan od najemotivnijih trenutaka u istoriji italijanskog fudbala.
Ono što je Toti za Romine, a Džerard za Liverpulove, to je Batistuta za navijače Fiorentine.
Za one koji navijaju sa tribina stadiona “Artemio Franki”, on je jednostavno Bog. A kako i ne bi bio kada je u dresu ovog kluba postigao više od 150 golova i kada je 1993. godine nakon ispadanja Fiorentine u seriju B odlučio je da ostane u klubu i pomogne mu da se vrati u prvu ligu.
“Firencu sam uvek smatrao svojom devojkom. Ne moram objašnjavati ljubav prema ovom gradu.” – govorio je svojevremeno “Batigol” kome su navijači tako tepali zbog neverovatnog osećaja da uvek bude na pravom mestu u pravo vreme da "ćušne" ili (češće) zakuca loptu u mrežu.
Igrajući za svoj omiljeni tim Batistuta je postao njegov najbolji strelac, osvajao je i titulu najboljeg strelca lige, kup Italije, Superkup Italije… ali on je želeo više. Želeo je “Skudeto”. Ta prilika mu se pružila kada je 2000. godine Fiorentina odlučila da prihvati ponudu Rome od 36 miliona evra i da proda argentinskog napadača rivalu posle skoro 10 godina.
Navijači su bili besni na rukovodstvo, demolirali stadion, zahtevali da njihovog ljubimca zadrže po svaku cenu, ali bilo je uzalud. Uprava ipak nije popustila. Batistuta je prešao u Romu i u tandemu sa Totijem počeo da teroriše golmane širom “Čizme”, vodeći tim iz Rima ka tituli.
Tog 26. novembra 2000. godine, Batistuta je u svom novom domu, na stadionu Olimpiko, ugostio svoj voljeni klub u kojem je ostavio trag kao niko ranije. Mnogi su čekali da vide kako će igrati Batistuta protiv Tolda, Rui Košte, Di Livija i ostalih momaka sa kojima je do juče delio svlačionicu.
Ako je sumnjao kako će se ponašati navijači Fiorentine, sve mu je pre početka meča bilo jasno. Batistuta je otišao ispod tribine gde su smešteni navijači Viole, aplaudirao im i gestikulirao da su zauvek u njegovom srcu.
I nisu mu ostali dužni - skandirali su svom “Batigolu”.
Utakmica je bila tvrda, na poluvreme se otišlo bez golova. I drugo bi se tako završilo da nije bilo akcije u 82. minutu. Gigu je glavom spustio jednu loptu na nekih dvadesetak metara od gola Fiorentine, na nju je natrčao Batistuta i raspalio desnom nogom tako da je ona poletela pravo ka golmanu Toldu, ali je on bio nemoćan da zaustavi tako jak i precizan udarac.
Lopta se zakotrljala u mreži, a stadion je eksplodirao. Igrači su poleteli da proslave pogodak sa strelcem ovog remek dela i podele neopisivu radost. Jedini koji nije slavio bio je upravo on. Batistuta.
Na njegovom licu video se grč dok su saigrači skakali na njega. Savladale su ga emocije i jedan od najboljih napadača svih vremena počeo je da plače kao malo dete. Bio je to jedan od najemotivnijih trenutaka viđenih na fudbalskim terenima.
Utakmica je završena rezultatom 1:0, a Batistuta je posle izjavio: “Igrao sam ceo meč sa konfliktnim mislima, sa konfliktom u glavi – žao mi je zbog Fiorentine. Ipak, ova pobeda je veoma važna, želim da Roma pobeđuje, pa sam se trudio, ali ne mogu zaboraviti prošlost”.
Pre nego što je izašao sa terena Batistuta je još jednom otišao da pozdravi navijače Fiorentine i ponovo je dobio ovacije pre nego što je u suzama krenuo u svlačionicu, na kraju jako emotivne večeri.
Bila je to sedma pobeda Rome u osam odigranih kola. "Vučica" je potom na Batistutinim krilima nastavila da gazi protivnike i nekoliko meseci kasnije Argentinac je dobio ono što nikada nije mogao u Fiorentini - Roma je posle 17 godina konačno osvojila Skudeto.
Podsetite se jednog od najemotivnijih trenutaka fudbalske igre, gola kojim je Batistuta presudio Fiorentini. Za njene navijače bio je i ostao božanstvo, a ove suze nije zaboravio niko ko ih je video te večeri.