Pjevačica Ceca Ražnatović, u godini za nama, doživjela je dosta udaraca i noževa u leđa, od onih od kojih nije očekivala.
Ceca je sumirala utiske 2025. godine, koja joj nije bila laka, ali je kao i iz svih prethodnih, naučila neku lekciju.
Koju životnu lekciju ste naučili u 2025. godini?
- Ne može ova godina da se izdvoji kao posebna godina, da bih rekla da sam iz nje izvukla neke bitne pouke ili lekcije. Čovjek uči dok je živ. Kažu pametan se uči na greškama drugih, a budala na sopstvenim. Ja sam nekako uvijek bila budala. I učila sam se na svojim greškama zato što nikada nisam prestala, i pored svega što sam doživljava u životu, da vjerujem ljudima. Smatram da je svaki čovjek pojedinac za sebe, individua za sebe i ima nešto svoje. Nisu ljudi k'o pod kalupom. Naravno da u svakom žitu ima kukolja, pa tako naletim i ja na neki kukolj, pa me se opet desi lekcija. Ali u svakom slučaju to je u stvari pokazatelj da smo živi i i da funkcionišemo. Eto, nova lekcija, dolaze novi ljudi, stari odlaze i tako ide život, nešto se dešava.
Da li su Vas više zaboljeli napadi ljudi koji Vas ne poznaju, ili razočaranje onih prema kojima ste gajili emocije i voljeli ih?
- Ne može čovjeka da ne zaboli izdaja od strane ljudi sa kojima je bio emotivno involviran. Jer onda nisi iskreno volio. Naravno da to boli i nekako s godinama kako čovjek sazrijeva... Niko se od nas nije zreo rodio, svi smo mi imali neki proces sazrijevanja, neko prije, neko kasnije, neko nikad. Ja i dan danas rastem kao osoba i u nekim stvarima sazrijevam. Trudim se da što više naučim. Isto tako kad vidiš da te komentarišu ljudi koji te nikad sem na televiziji ili na nekoj naslovnoj strani nisu te upoznali, nisu jednu rečenicu razmijenili sa tobom, jer imaju predrasudu ili neku iskrivljenu sliku stečenu iz medija. E onda mi to bude smiješno. Da daš sebi za pravo da komentarišeš nekog ko ti nije ništa loše uradio, niti je pomislio nešto loše jer uopšte ne zna da postojiš.
- Na primjer, ja kao javna ličnost ne poznajem sve javne ličnosti u našoj državi. I dok sam bila mlađa, imala sam isto te neke situacije da sam nesvjesno gradila mišljenje o nekim ljudima kroz njihovo javno pojavljivanje i sticala ovakve ili onakve slike. Ili pozitivne ili negativne. I onda kad sam došla u situaciju da upoznam te ljude, dešavalo mi se gdje sam mislila da je neko ono "vau" pozitivna, vesela, energična osoba, da je potpuno dijametralno suprotno od onoga što sam ja u svojoj glavi zamislila. Ili da upoznam ljude za koje sam mislila možda da su baksuzi, namćori, negativni, da sam bila prosto očarana. Nekako iz mog iskustva, poruka svim ljudima koji jednostavno imaju tu naviku da stiču mišljenje iz nekog javnog mnjenja da to ne rade jer, evo ja vam kažem iz ličnog iskustva, bila sam prevarena.
Kako ste uspjeli da sačuvate taj vedar duh uprkos baš jakim udarcima, Vi volite privatno da kažete "udarci nožem u pleća"?
- Da, da. To mi je i pleksus i noževi u leđa, rebra, sa strane, to se nije biralo gde će da se desi udarac. Udarci su se događali u etapama, tako da ne možeš da staviš sve pod jednim. Ne mogu više ni da izbrojim, da. Ja se oporavim, udahnem vazduha, kao mislim puna su mi pluća, sad ću da živim, ono... udarac. Dum! S leđa, novi! Hajde bori se. Hajde Jovo, nanovo. Pa kako? Ja sam inače po prirodi, vesele prirode. Uvek sam se trudila da život gledam s pozitivnije strane. Šta je tu je, mislim... Niti mogu nešto da promenim, niti mogu iz sopstvene kože da pobegnem. Mada često puta sam i želela da stvarno pobegnem iz sopstvene kože jer je bilo tesno i kao ono... E sad je dosta! Ali nikad nije bilo dosta, sve je bilo još gore i još jače. Zbog sopstvene dece nikada sebi nisam dozvolila taj luksuz da mogu da padnem, da mogu da se predam, da mogu da se prepustim lošim mislima, stanjima... Ne, ne, ne. Ko ima decu on nema pravo na to da kaže "zašta ne mogu". Moraš! Jer ti si toj deci dao život i tvoja je obaveza da ih izvedeš na put. Bar dotle da mogu sami dalje. Nemaš pravo na to da da budeš slab i da jednostavno budeš sklon slabostima.
Jesu li Veljko i Anastasija upravo ti koje prve zovete kada dobijate niske udarce i požalite se ili kako kanališete sada kada ste, da kažemo tako, ostali sami u kući?
- A, pa nema toga sada. Ja pričam za neki prošli period, ovo sada je sve šećerna vodica. Više me zasmejava nego što me uznemirava. U stvari, uopšte me ne uznemirava. Oni koji preteraju ja se obratim sudu, jer smatram da je to jedini put i da se zaustave kojekakvi nelečeni ludaci.
Da li je estrada fer igra ili pravila postoje samo za određene?
- Ja mislim da u svakom poslu postoje razni ljudi. I da posao ne treba da se globalizuje. Jednostavno, u svakom žitu ima kukolja. I svako pristupa na svoj neki način. Svako radi onako kako misli da treba da radi. Svuda postoji u svakom poslu i fer plej i ono što nije fer plej. Znači, da ljudi igraju pokvareno, da igraju prljavo. Pa pogledajte utakmicu. I na utakmici igraju prljavo. Udaraju s leđa, podmeću nogu, prave na ličnu štetu penale u zadnjem momentu i oštete i klub i i borbu od 90 minuta. Znači, svakakvih ljudi ima. Tako ne treba, ne treba globalizovati ništa.
Da li to znači da pobeđuju oni što igraju prljavije?
- Na duže staze ne. To su gubitnici. Kad tad ispliva istina na videlo, kada igraš časno, kada možeš da staneš iza svojih postupaka i iza svojih dela, kada ti je čist obraz, kad svakog možeš da pogledaš u oči... Jer, kaže ona - stepenište kojim se penješ, kad tad ćeš morati i istim stepeništem da silaziš i da srećeš iste ljude koje si preskočio. Nema veće sramote nego ako moraš da gledaš u pod ili da sakrivaš pogled, zarad čega? Svi mi idemo na jedno isto mesto. Na isti način. Možemo da budemo najsiromašniji da nemamo ništa i možemo da imamo milijarde. Svi idemo s jednim odelom, s jednim cipelama. I to je tako. Tu smo bar isti, ako u ovom zemaljskom životu postoje klasne razlike, ljudske razlike, neko je dobar, neko je loš...tamo smo svi pod istom kapom. I zato treba čovek da razmišlja mnogo više unapred i da meri i da razmišlja o svojim postupcima, ne šta će reći ljudi, da bi se dobro osećao u svojoj koži. Da može mirno da spava. Da nema noćne more, nego da sanja lepe stvari. Da kad otputuje da se ne cima i ne okreće, da l' mu se neko šunja iza leđa ili ne. Sloboda nema cenu. Mir nema cenu. Nikakve karijere, nikakve pare, milijarde nemaju cenu ako ti nemaš duševni mir i slobodu.
(Telegraf / MONDO)
