Milan Laća Radulović otkrio i kojem pevaču je pocepao sliku na pasošu
Mlađi sin Marine Tucaković i Fute Radulovića Milan, pre nekoliko godina i sam je izbio u prvi plan estradnog sveta pišući tekstove za najveće zvezde. Nedavni gubitak majke, kao i starijeg brata pre 13 godina, podneo je hrabro i dostojanstveno.
Bori se da očuva Marinino delo pripremom knjige njene poezije i fondacijom za borbu protiv raka dojke pod njenim imenom.
Laća je otkrio kako je izgledalo odrastanje s poznatim roditeljima i javnim ličnostima sa kojima su sarađivali.
"Od malih nogu za mene niko nije bio VIP osoba. Tako je i danas. Ne delim ljude na poznate i nepoznate, već na one koji mi prijaju ili ne prijaju. Za mene se odnos s ljudima zasniva na poverenju i ljubavi, bio neko slavan ili ne. Zapravo, jedine tri VIP osobe u mojoj kući su bili Marina, Miloš i Futa", rekao je Laća i progovorio o bratu kojeg je prerano izgubio.
"Miloš je bio sušta suprotnost meni. Bio je rođeni zavodnik, znao je da šarmira samo jednim gestom, pogledom, dok sam ja od onih koji se ponekad previše trude. Bio je mnogo socijalniji od mene i imao je tu neku lakoću postojanja, osvajao je ljude čistom energijom i lepotom. U stvari, on je bio mnogo autentičniji od mene kao sama pojava. Čim biste ga videli, odmah biste ga zapamtili".
Radulović je otkrio da je, pošto su roditelji mnogo radili, rastao uz kućne pomoćnice, ali i uz baku i dedu.
"Rođen sam 1986. i pored mame, tate i brata pamtim još jednu osobu koja je i dan-danas u kući i radi kod nas. To je Dušanka, naša kućna pomocnica i ministarka za veselje. I dalje je snažna i puna duha sa svojih 70 i kusur, zdrava, neuništiva, trostruko vakcinisana. Što se tiče deda Ljubiše, preminuo je dok sam bio prilično mali. Ostavio mi je biblioteku koju sam skoro u potpunosti sačuvao, čak i prvo izdanje "Ajvanhoa", njegov jedini prevod. Iz ugledne užicke porodice koja se nekada prezivala Tucović, bio je poliglota, radio u Privrednoj komori, pomalo se bavio i diplomatijom... Ono što mnogi ne znaju jeste da je zajedno s mamom koautor teksta pesme "Ta tvoja mund harmonika". Baka Anica bila je poreklom iz Smedereva, iz predratne imućne porodice. Bila je izrazito lepa, one vrste lepote kao Ingrid Bergman. Pokušavala je da Miloša i mene dovede u red i u tome je uspevala. Ali svaki put kad bismo došli u njen stan, toplina njene ljubavi puštala nam je sve na volju".
LAĆA O GUBITKU BRATA I MAJKE I ODRASTANJU S KUĆNOM POMOĆNICOM: Pravio SPLETKE estradnim ličnostima - "Život ide dalje"
Laća je priznao da je s bratom pravio smicalice estradi koja bi dolazila kod Marine i Fute.
"Početkom devedesetih u kuću dolaze Tonči Huljić, njegov solventni poslovni partner i njegova akten-tašna u kojoj se nalaze lična dokumenta, ugovor za jedan lukrativni projekat i karta za Hamburg. Sve su to ostavili u velikom predsoblju gde smo Miloš i ja obitavali 24 časa jer je tu bio televizor. Kosmička greška. Iako ga je mama upozorila da baš nije bezbedno ostaviti bilo šta vredno pored nas, nije je poslušao rekavši: 'Ma šta dica mogu loše radit?!' Mamin dobar prijatelj nas je naučio, iz šale, kako da obijamo bravice. Da skratim: šifra tašne je brzo provaljena, karta za Hamburg je bila pocepana na bezbroj delova, a slika u pasošu istrgnuta, a na njoj gospodin partner - ali sa nacrtanim brkovima, kao Čaplin. Mislim da ugovor nismo dirali. Odjednom, u sobu je ušao Tonči, uhvatio se za glavu obema rukama i zavapio: 'Ajme, Marina, ća su Laća i Miša uradili?!'.
Radulović je otkrio da je radio na albumu Jelene Karleuše, ali i da "radi na tome da se više kreće i skine koje kilo".
LAĆA O GUBITKU BRATA I MAJKE I ODRASTANJU S KUĆNOM POMOĆNICOM: Pravio SPLETKE estradnim ličnostima - "Život ide dalje"
"Pored toga učim hebrejski, trudim se da čitam - samo ne beletristiku, jedem, slabo spavam, dopisujem se s mojim najbližim ludacima i spremam svoju prvu novelu. Ako bude sreće, ubrzo će ugledati svetlo dana".
Marina Tucaković je preminula pre četiri meseca, a Laća kaže da je ona bila ključna ličnost njegovog života.
."Uvek će biti. I naravno da prokleti život ide dalje. Ali idem i ja!".
