ŽIVOTNA PRIČA SLOBODANA BODE NINKOVIĆA: Doživio sam to da mi ćerka bude šef, da je stroga i da moram da je slušam

Dva puta je upisivao glumu. Oba puta iz prve. Dva puta je započinjao i muzičku karijeru. Prije nego što je postao poznat kao glumac, na Gitarijadi se proslavio kao muzičar. I rođeni brat mu je uspješan muzičar. Uspješne su mu i ćerke.

Prangijanje u Smederevu

Nije za djecu bilo nikakvih posebnih pomagala i igračaka, pa smo, recimo, sami pravili lukove i strijele. Posebno kad je Nova godina. Lako je danas, tada nije bilo prodavnica s raznim raketama, petardama, topovskim udarima, ali mi smo se domišljali i sve to pravili sami.

Posebni specijaliteti bile su nam one hvataljke za prozore, to se skine pa se uzme žica i savije, s druge strane staviš ekser, a unutra se stavi sumpor. E, to se zove prangija, to smo udarali u zid i to je puuuuucaaaalooooo! Trpjeli smo kritike, naravno, kao i ovi klinci danas, samo što je to bilo mnogo bezopasnije. Naravno, bilo je tu i povreda... Poseban specijalitet je bio da se iskopa rupa, konzerva se uzme, napravi se gore rupica, uzme se sumpor, pa se pljucne unutra i zapali se, i to je letjelo, pa... po 10-15 metara! U zavisnosti od punjenja, to je bilo prilično glasno. Ja se nisam nikada povrijedio, da kažem i to.

A bio je još jedan specijalitet. Pošto je to mali grad, a tad je još bilo zaprega za konje, mi smo se kačili na te zaprege, kao što su se ovdje klinci kačili na tramvaje. To je bilo zabranjeno, stalno smo imali opomene od roditelja i majka me je jednom prilikom vidjela da to radim pa se nisam baš najbolje proveo posle toga. Kasnije sam to izbjegavao...

Roditelji i porijeklo

Moji roditelji nisu bili strogi. Ninkovići su poreklom Hercegovci, iz Necvijeća kod Trebinja. Moj otac Lazar je bio sedmo od desetoro dece u porodici koja je živjela u Laktašima. Oni su ga poslali kod tetke u Smederevo da s njom provede školski raspust kako bi malo rasteretili kućni budžet, ali se Lazar nikada više nije vratio u Laktaše. Bilo mu je udobno kod tetke uz njene kolače i odlično vaspitanje, jer ona nije imala djece i voljela ga je kao svog jedinca. Moj tata je završio vojnu pirotehničku školu u Kragujevcu. Sudbina je odredila da ga drug natjera da se vozom vrate kući, i to dva dana pre nego što će Nemci počiniti masakr u Šumaricama. Plakao je kao kiša kada je čuo šta se dogodilo, jer je mnoge od streljanih poznavao.

Otac se kasnije oženio majkom Ljubinkom i s njom je dobio Ljubu i mene. U to vrijeme je bilo klasično, tata je radio, a mama je bila domaćica i nije se posvećivalo toliko pažnje djeci. Oni su se trudili da nam obezbijede sve što nam je neophodno, ali su imali svoja zauzeća, tako da smo mi poprilično odrastali sami, uzimajući naravno u obzir njihove savjete. Sad shvatam da su bili brižni i dobri roditelji, jer kad sam kasnije ja dobio djecu i video kakvi problemčići nastaju i kakvi mogu da budu, shvatio sam da sam ponekad pretjerivao u iskušavanju njihovog strpljenja, ali to nisu bili nikakvi prekršaji koji bi dovodili u opasnost moje zdravlje ili tako nešto.

Boda Roda

Moj kum koji je mene krstio zvao se Slobodan i njemu je bio nadimak Boda. To je tako ostalo, a kad sam bio mali zvali su me Boda Roda, to im je bilo zgodno, ali to se nije dugo zadržalo. To jeste neka skraćenica - SloBODAn, ali to ime me je nekako umnogome odredilo. Postoje ljudi koji tvrde da imena mnogo utiču na karakter i to moje ime je pomoglo dosta da ja insistiram na toj nekoj potrebi za slobodom, da radim nešto na svoj način, da poštujem druge, ali da ne uzimam u obzir te autoritete, da to što kažu provjerim.

Fudbal, pa muzika

Najprije sam se zakačio za muziku, evidentno, uz brata Ljubomira. Mi smo spavali u istoj sobi. Ljuba je šest godina stariji od mene i on je u to vrijeme već intenzivno slušao Radio Luksemburg noću, a i ja uz njega. Brat je počeo da pravi te prve bendove amaterski, a ja sam kao gledao iz prikrajka. Ali bila je to velika razlika u godinama i on me je u to vrijeme, da kažem, odstranjivao. Ja sam bio klinac i nekako je normalno da smetaš starijima, njemu i tim njegovim drugovima. Iz prikrajka sam sve posmatrao, pa sam našao neku svoju kompenzaciju. Pošto mnogo volim i sport, ja sam onda neko vrijeme, doduše ne tako dugo, umislio da postanem fudbaler pa sam krenuo da igram. Čak sam otišao na jedan trening i kad sam video da tu postoje neka pravila, obaveze i sve to, odustao sam od svega.

Naznake da ću biti glumac pokazivao sam već u školi. Prva neka zvanična prezentacija bila je na jednom času kod tada čuvenog profesora Goje Mehanike, gde smo ja i moj drugar Bane Kenedi odigrali neki skeč iz Tarzana. Bane je bio Džejn, ja sam bio Tarzan i meni se to dopadalo. Međutim, uvek mi je potajna želja bila da ja kao i moj brat sviram, pa sam mu čak i uzimao gitaru krišom, ali pošto sam ljevoruk nisam smio da mijenjam raspored žica, pa sam naučio da sviram gitaru naopako; i dan-danas tako sviram, ljevoruk sa desnom postavom žica.

Susret sa scenom

U pozorište sam ušao preko muzike. Imao sam ja neki svoj bend, Kameni cvijet se zvao, koji je u to vreme bio prilično poznat i onda smo mi pravili songove za družinu koja se zvala Omladinski pozorišni studio, što je skraćenica i naziv mog sadašnjeg benda. Grupa s kojom sam snimio danas album nastala je iz te priče. Radili smo songove i na nekim probama me je moj veliki prijatelj, nažalost pokojni, Branislav Čubrilović, kome dugujem dosta, kao i cio grad, zamolio da mijenjam neke manje uloge. Ja sam to radio na neki svoj način, njima se to svidjelo, a i meni se sve to svidjelo i u prvom sledećem projektu igrao sam veće role.

Prvi veliki uspjeh doživio sam na terasi jednog hotela na Jadranskoj obali, gde mi je na interpretaciji legendarne pjesme "Odiseja" čestitao i sam Leo Martin. Drugari su me prijavili za neko takmičenje amatera. Nisam znao da me prati orkestar Lea Martina i pustio sam glas. Kad sam vidio ispred sebe veliku zvijezdu jugoslovenske pop muzike kako mi pruža ruku, umalo se nisam onesvijestio. Tada sam znao da će se na sceni pred publikom odigravati značajan dio mog života.

I onda na nagovor drugara riješim da upišem glumu. Prilično sam hladno pristupio prijemnom ispitu, nisam imao tu neku vrstu odgovornosti i treme. Prošao sam i upišem se te 1977. godine prvi put. I taj prvi put u klasi mi je bila Mira Karanović, Mima Karadžić, Lepomir Ivković, Ljilja Blagojević, Merima Isaković, ali ja sam otišao posle dve nedelje zato što je to opet bio susret s nekim obavezama, koje ja nisam ni priznavao, ni prihvatao, ni shvatao. Nisam shvatao da je naprosto neophodno da se ide, da se radi, da sve moram iz početka.

Moj bend je u to vreme već počeo intenzivno da radi i svira. Muzika je moj život, govorio sam to mojim profesorima. Otišao sam s Akademije možda i zato što nisam imao neku definisanu i jaku želju. OPS je te 1977. godine bio na Subotičkom festivalu. I naredne dvije godine, do 1979. dok nismo pobijedili na tom Zaječaru ja sam se baš bavio bendom, to je bilo prilično karakteristično. Gitarijada, mislim 13. izdanje, na kojoj smo pobijedili, bila je poslednja održana u Domu kulture. Mi smo bili kombinacija scensko-muzičkog nastupa u raznim kostimima; za to vrijeme bili smo, da tako kažem, previše slobodni u našem izrazu i pristupu, tako da sam mnogo kasnije saznao da zbog nas festival više nije održavan u zatvorenom. Pričaju da je ušao upravnik doma dok smo mi nastupali i kad je vidio mene u nekim bokserskim gaćama sa kobasicom... hteo je da prekine! Jeeeedva su ga ubijedili da ne prekida! Posle toga je takmičenje izmješteno i od tada je bilo ljeti napolju

 .Mi smo kao pobednici dobili da snimimo album, ali nekih 15-20 dana posle toga četvorica iz mog benda su dobila poziv za vojsku, oni su otišli, ja sam otišao posle šest mjeseci... Sledeće godine, to je bilo u zimu, pred sam kraj godine, kad smo se svi okupili posle dvije godine, oni koji su se vratili pozapošljavali su se, dvojica su se oženila i ja sam vidio da je to gotovo. Napravili smo tu neku oproštajnu svirku u Kovinu i zaista dugo nismo razmišljali o tome da nešto nastavimo.

Moja druga klasa

Onda dođe 1984. i ja se vratim na Akademiju kod profesora Vlade Jevtovića. Želio sam prvo da studiram produkciju i onda sam zvao sekretaricu tadašnjeg FDU Smilju Čupić koja mi je rekla, ma kakva produkcija, Vlada prima u prvu klasu, ja ti zakazujem sastanak, dođi. I, stvarno, ja dođem. Vladu sam poznao odranije, pošto je bio asistent profesoru Milenku Maričiću i dogovorili smo se veoma brzo. Od tada sam počeo samo glumom da se zanimam. Tu klasu danas zovu drim-tim. I bila je. Nisu svi danas više živi. Moji klasići su Bjela, Manda, Žika Todorović, Dragan Petrović Pele, Darko Tomović, Mira Joković, Dušanka Stojanović Glid, Branka Pujić i Vesna Stanojević. Ja sam bio najstariji, a najmlađa na klasi Mira bila je mlađa od mene 11 godina, ostali u proseku 6-7 godina. Došao sam taj prvi dan na predavanje sa bradom i tom nekom tašnom i na prvom času, muzika kod Ljilje, svi su mislili da sam njen asistent, a ne student. Bio sam najstariji i iskusniji. Oni mlađi, u nekim situacijama bili su buntovniji, a ja sam to smirivao, ne da bih bojkotovao, već sam im bio protivteža i ispali smo idealna kombinacija. Danas se ne viđamo svakodnevno, ali kad se sretnemo to je prava stvar.

Supruga Slavica

Suprugu sam sreo u pozorištu. Slavica je radila neku predstavu u amaterskom pozorištu i ljubav na prvi pogled je odredila našu bračnu budućnost. Spremala je nešto s mojim drugarom Jovanom Tišmom i tu mi je zapala za oko. Joca je napisao i knjigu o meni "Boda - slušaj, sine, ove velike riječi", pa tu možete još svašta da pročitate o tome. Počelo je neobavezno, a sledećeg februara biće 40 godina kako smo zajedno, a u braku 34. Ona je pravnica, radi u Ministarstvu privrede, baš tu pored vaše redakcije, u komšiluku vam je. Meni ona tokom svih ovih godina nije postavila pitanje: "Dobro, Bodo, gde si dosad?!" Razumjela je da sam ostajao prekovremeno zbog svog posla. Volim da sjednem s kolegama. A i iživio sam se prije braka, baš. Kod kuće mi je sada najprijatnije. Moraju ljudi da shvate da u braku nema šefa, već zajednice.

Ćerke

Imamo dijve ćerke. Nađa je nekadašnja reprezentativka Srbije u odbojci i igra u Rumuniji, čak je i kapiten tima. Starija Anja se bavi pozorišnom produkcijom i radili smo zajedno seriju "Radio Mileva". Doživio sam to da mi ćerka bude šef. Dođem na snimanje, a ona mi kaže: "Danas, tata, radiš to, to i to." Ona je opasna kao asistent reditelja. Meni je drago da voli svoj posao, pa čak ume i da pretjeruje. Vidim da je svi meni hvale. Ne znam što meni?! Treba njoj to da kažu.

Korona i smrt kolega

Mnogo mojih kolega je otišlo. Najviše me je potresla smrt kolega Marka Živića i kuma Nenada Nenadovića. Ne mogu da nađem prave reči. Bila je Nešina sahrana, ali i dalje ne prihvatam da ga više nema. Zbog tolike količine smrti oko nas, počeli smo da ne reagujemo. Smrt je neminovnost. Sada čovek mora ozbiljno da se potvrdi da sačuva mentalno zdravlje. Sve ovo mora da prođe, kao i mnoge druge stvari. Moramo da se sačuvamo inače ćemo propasti. Imali smo i supruga i ja koronu. Prošle godine smo išli na odmor i u Grčku i Crnu Goru, a zarazili smo se krajem godine kod kuće. Slavica je prvo dobila, pa je prešlo na mene. Prestao sam sedam dana zbog korone da pušim, jer sam shvatio da mi ne prija. Imao sam obostranu upalu pluća. Išao sam svaki dan na terapije. Prošao sam dobro. Ljudi moraju odmah da se jave lekaru i da krenu sa terapijama, to je jedino što imam da im kažem.

Šta je jedino vrijedno

Nikakva karijera i ništa nije vrijedno tih trenutaka provedenih s prijateljima i porodicom. Vremenom se moji prohtjevi i planovi smanjuju. Ne moram više da jurcam za karijerom. Za srećan život, ključna stvar je mjera. Kad nismo realni, onda stalno dolazi do konflikta i problema. Imao sam sreću da ceo život radim posao koji volim i da od toga mogu da živim. Čovjek mora na kraju da se okrene sebi i da razmisli šta želi od života i da li to može da ostvari. Ja to tako gledam.