Gej likovi u domaćim filmovima su diskretno predstavljani još od polovine 20. veka. Ove uloge pamtimo i danas!
Istorijat gej likova u domaćoj kinematografiji je dugačak, a o homoseksualnosti se, doduše diskretno, govorilo i provlačilo u filmovima još od pre 50 godina.
MONDO kolumnista Mladen Nikolić je naširoko obradio ovu temu u jednom od svojih ranijih tekstova, gde je istakao da bi u ovdašnjim filmovima (ovo se odnosi na period pre raspada zajedničke države), s vremena na vreme "iskočili" gej likovi, u formi glumačkih minijatura, najčešće sa komičnim, ponekad i grotesknim kontekstom.
Neke iole ozbiljnije role sa gej predznakom jednostavno nisu prolazile, o fabuli, zapletu koji bi se direktno bavio gej tematikom nije bilo ni govora.
Vremena se, ipak, menjaju.
Film Srđana Dragojevića "Parada" je donekle razbio taj tabu i otvoreno se bavio LGBT populacijom, pa čak "pokupio" i brojne nagrade. Najnovija vest je da glumci Radovan Vujović, Ivan Zekić i Aleksandar Radojičić spremaju svoj prvi autorski projekat - sitkom "Teretana" u kojem će jedan od glavnih likova biti upravo homoseksualac.
"Moj junak je homoseksualac i najverovatnije će biti modni dizajner. Dopadljiv je, kreativan, lud i urnebesan lik, veoma interesantan za igranje", rekao je glumac Ivan Zekić povodom ove serije.
U novijoj istoriji televizije, gej poljubac smo videli smo u seriji "Vratiće se rode", a LGBT junake viđali smo i u serijama "Sinđelići", "Istine i laži", "Ubice mog oca", "Državni službenik" i "Jutro će promeniti sve".
Međutim, gej likova je i pored svega toga zaista malo, posebno na velikom platnu, ali hajde da se prisetimo onih najupečatljivijih. Kolumnista Mladen Nikolić se pozabavio isključivo likovima koje smo gledali u filmovima sa etiketom "jugoslovenski", dakle, nastalim u periodu 1945-91. godine.
Hronološki, to bi izgledalo ovako:
"VRANE" (1969) - baletan
Milan Jelić ušao je u istoriju jugoslovenskog i srpskog filma kao glumac koji se prvi na našem prostoru pojavio u gej ulozi na velikom platnu. Reč je o turobnoj drami "Vrane" autora Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića, ostvarenju koje važi za jedno od ključnih u okviru tzv. "crnog talasa". To je priča o grupi marginalaca, među kojima je i od društva odbačeni, feminizirani baletan.
Razume se da je u to vreme, krajem šezdesetih, u domaćem filmu bilo nerealno očekivati bilo kakav otvoreniji prikaz nečije homoseksualnosti; u "Vranama” autori su naznačili sklonosti pomenutog junaka na indirektan način, naglašavajući njegovu feminiziranost kao svima razumljiv kontekst.
"NACIONALNA KLASA" (1979) - Simke, disk-džokej
Komedija Gorana Markovića već u prvim nedeljama prikazivanja, pre 35 godina, postala je bioskopski hit, a kasnije dostigla status kultnog filma i zaista je teško pronaći osobu koja ga nije gledala u više navrata. Priča o Brani Flojdu, beogradskom frajeru koji sanja karijeru automobilskog asa (a da pritom nema novca ni za nove gume ili makar "đuntu") obojena je duhovitošću i svežinom dobrim delom zahvaljujući živopisnim epizodnim likovima, poput Mileta "rent a bubreg", kicoša Papige i, naravno, Simketa, ili kako ga sjajni Mića Tomić proziva - "seka persa".
Tokom predstavljanja digitalno restauriranog filma "Nacionalna klasa", Irfan Mensur se prisetio tih vremena, ali i šta se dešavalo uoči snimanja. Bio je, otkrio je, očajan što ga nema u filmu i tražio je makar da prođe kroz neki kadar, kao što je to voleo da radi Alfred Hičkok. Na kraju je dobio ulogu Simketa.
Irfan Mensur je ovom izvanrednom interpretacijom dokazao neosporni talenat u tumačenju ćudljivih, neobičnih likova kakve je glumio i pre, i posle "Nacionalne klase" ("Čuvar plaže u zimskom periodu“, "Pas koji je voleo vozove" itd). Simke je, sasvim izvesno, najpoznatiji gej lik u srpskoj kinematografiji XX veka.U osnovi simpatičan, iako na momente deluje odbojno i arogantno, Mensurov Simke je impulsivan i ne naročito feminiziran, što je u tom periodu bio odomaćeni kliše kada je reč o homoseksualcima. U isto vreme, Mensurov lik se izdvajao i po tome što nije bio iskarikiran, niti prikazan kroz prizmu podsmeha kao što je slučaj sa većinom gej likova iz tadašnjih jugoslovenskih filmova
Postoje i oni koji su u "Nacionalnoj klasi" videli još jednog, veoma suptilno prikazanog, gej muškarca - reč je o Papigi (Voja Brajović). Za razliku od Simketa, ovaj mladić je "sumnjiv" ponajviše zbog svoje nalickanosti koja je, u to ne tako davno vreme bila, u izvesnom smislu, signal da sa tim muškarcem nisu baš "čista posla".
MONDO TV O "NACIONALNOJ KLASI"
"MAJSTORI, MAJSTORI" (1980) - Emanuela, nastavnik likovnog
Već smo pomenuli Gorana Markovića kao autora kultne "Nacionalne klase"; njegov naredni film, satirični prikaz socijalističke stvarnosti kroz prizmu međuljudskih odnosa u jednoj prigradskoj osnovnoj školi, takođe privlači pažnju po tome što je jedan od likova prikazan kao osoba sa (latentnim?) homoseksualnim afinitetima. U ulozi nastavnika likovnog pamtimo Stojana Dečermića.
Svedočeni šarmer, glumac koga su brojne obožavateljke čekale posle predstave samo da bi ga dodirnule, pojavio se u nesvakidašnjoj ulozi feminiziranog zanesenjaka sa podrugljivim nadimkom, "Emanuela". Ovde je gej orijentacija pomenutog nastavnika predočena publici na indirektan način, više kroz kontekst, ponašanje; u "Majstorima" nema nijedne scene u kojoj je nedvosmisleno potvrđena homoseksualnost "Emanuele".
"DEČKO KOJI OBEĆAVA" (1981) - Slobodan, student medicine i Pit, muzičar
Brilijantni Aleksandar Berček i ništa manje sjajni Dušan Kojić Koja ("Disciplina kičme") kreirali su pomenute likove po scenariju Nebojše Pajkića i ostali upamćeni kao VIS "Dobri dečaci", a njihova "Balada o tvrdim grudima" poslužila je reditelju Milošu Radivojeviću kao ultimativna provokacija, svojevrsni šamar lažnom moralu ondašnjeg socijalističkog sistema ali i šire - malograđanštini balkanskog miljea zaglavljenog u tabuima, patrijarhatu, provincijalizmu.
Inteligentna rešenja u samoj fabuli filma publiku su ostavila u nedoumici, jesu li ova dva junaka zaista bili u gej vezi ili je to bio samo njihov odvažni performans, sa ciljem da se privuče pažnja javnosti na njihov rad, tj. muziku?
"ČOVEK SA ČETIRI NOGE" (1983) - fotoreporter
U komediji "Čovek sa četiri noge" (1983), poslednjem ostvarenju koje je potpisao Radivoje Lola Đukić, doajen balkanskog glumišta Bata Stojković igrao je fotoreportera tabloida koji se bavi seksi aferom čiji su akteri direktor poznatog preduzeća i plavokosa šmizla - kada mu se Tanja Bošković u jednoj sceni nađe u krilu, "naoružana" nepristojnim namerama, Bata je iznenađeno gleda, a zatim izgovara famoznu repliku: "Ne vredi ti, seko, da se nameštaš, mene žene ne interesuju. Ja sam nastran".
"NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA" (1985) - Stanislav, nabildovani dečko u kampu
Srpski bodibilder iz osamdesetih, Zoran Jovanović imao je egzotični izlet u filmske vode, glumeći mišićavog momka koga tinejdžerka Branka Katić upoznaje na letovanju i sa kojim ulazi u čednu, romantičnu letnju šemu. Laka komedija Mihajla Vukobratovića "Nije lako sa muškarcima" lansirala je upravo mlađanu Branku ali se i kvalifikovala za ovu priču o gej junacima domaćeg filma baš zahvaljujući mister Zoranu, tačnije, njegovom liku, Stanislavu. U komičnoj, banalnoj sceni, zaljubljena tinejdžerka zatiče Stanislava u zagrljaju sa službenikom u kampu (igrao ga Feđa Stojanović).
MONDO TV: GDE JE I ŠTA DANAS RADI STANISLAV?
"LEPOTA POROKA" (1986) - Zvonce, šef pogona
U svim filmovima Živka Nikolića (sa izuzetkom drame "U ime naroda") seksualnost je zauzimala važno mesto.
Ovakav koncept Nikolić dovodi do usijanja filmom "Lepota poroka", gde već i sam naslov plastično sugeriše autorov kritički stav prema konzervativnoj sredini iz koje potiče. U ovom izvanrednom filmu, u galeriji živopisnih likova upoznajemo i lokalnu "sekapersu", lika groteskne spoljašnjosti. Istina je, međutim, da ni mnogi drugi, naizgled "normalni" likovi u priči zapravo nisu ništa manje groteskni od pomenutog. Kum Žoržo (nenadmašni Petar Božović) nabacuje nesrećnog Mimu Karadžića svome pajtosu Zvoncetu, iskarikiranom homoseksualcu koji je, gle čuda, rukovodilac u tekstilnom pogonu.
FILM ZA SVA VREMENA: "Lepota poroka"!
"ĆAO, INSPEKTORE" (1986) - Miki i Mrki
Treš komedija Zorana Čalića, autora serijala "Lude godine", dobila je naziv po famoznoj sceni sa Suzanom Mančić u kojoj tadašnja loto devojka uzvikuje repliku: "Ćao, inspektore".
U filmu, genijalni Nikola Simić, u duetu sa Ljubom Moljcem, uzdisao je za glavnim junakom koga glumi, a ko bi drugi nego Bata Živojinović. Palanački milicioner Boki je predmet požude urnebesnog gej teroriste(!?), člana bande kojoj je ključna lozinka za prepoznavanje - vazelin!
Reč je o, bez sumnje, najbizarnijem gej tandemu kojeg smo mogli da vidimo u YU filmovima.
"KAKO JE PROPAO ROKENROL" (1989) - Boban, Đurin komšija
Stižemo i do kultne komedije, studentskog omnibusa "Kako je propao rokenrol". Preciznije, u delu pod nazivom "Ne šalji mi pisma" (režirao Goran Gajić, inače, suprug glumice Mire Furlan) glavni junaci, Eva i Đura žive u, hajde da kažemo, skladnoj vezi, sve do trenutka kada on pronađe misteriozno ljubavno pismo. Đura je patološki ljubomoran i veza počinje da se klima i ruši, a sa njom i sav nameštaj, garderoba itd. Misterija oko autora ljubavnih pisama rešava se na samom kraju, kada saznajemo da lascivne poruke uopšte nisu upućene Evi, već... Konačno, autor pisama zaljubljen u Đuru je Boban, uzorni komšija, gej intelektualac.
Tumačio ga je Bogdan Diklić, lucidno u razradi priče, komično i luckasto u završnici. Kad god se setim ove sjajne komedije zabune, padne mi na pamet i ona Đurina replika: "Voliš da se prerušavaš?!". (i čuvena scena sa koktelom "Krambabuli panč" - podsetite se OVDE)
Bilo je u tim našim starim filmovima još likova koje bi danas svrstali u LGBT, naravno - recimo, Nebojša Bakočević je odigrao epizodnu rolu gej momka u drami "Dogodilo se na današnji dan" Miroslava Lekića, zatim, u drugom delu "Tesne kože“ Josif Tatić je glumio Pantićevog poslovnog partnera iz Turske, korpulentnog brkatog trgovca koji spopada "mlađeg referenta" u hotelskom apartmanu, itd.
Ipak, kada se podvuče crta, jasno je da u bivšoj SFRJ (u kojoj se na homoseksualnost gledalo kao na devijaciju, društveni problem) filmovi koji bi se određenije i temeljnije bavili temama vezanim za LGBT nisu bili tretirani na redovan način. To je imalo za posledicu veoma retke sinopsise koji bi makar samo i dotakli živote i sudbine gej osoba u tom i takvom društvu. Ako bi se takve uloge i pojavile u filmskim scenarijima, gej osobe su po običaju bile tretirane sa dozom podsmeha.
