Saznajte po čemu Đule iz benda Van Gogh pamti prvu svirku, koja je njegova omiljena pesma, uspomene sa koncerata, čime bi se bavio da nije muzičar...
"Mama", "Tango", "Šta ako"... neke pesme benda Van Gogh toliko su popularne da ih znaju čak i oni koji ne slušaju ovaj muzički žanr. Tome je sigurno doprineo šarmantni frontmen Zvonimir Đukić Đule, sa kojim smo razgovarali o prvim danima postojanja benda, njegovim omiljenim pesmama, uspomenama sa koncerata...
Po čemu pamtiš prvu Van Gogh svirku?
"Uh, to je bilo davno. Mislim da se to dogodilo na Mašinskom fakultetu, na jednoj brucošijadi. Koncert na kojem smo predstavili prvi singl 'Tragovi prošlosti' i pesmu 'Tvoj smeh'. Bilo je potpuno ludo, ljudi su nas gledali čudno, a mi smo izgledali onako mahnito, budno. Srba je, sećam se, pao sa bine unazad od prevelikog uzbuđenja, a onda se vratio nazad, pa smo, pošto je pao usred pesme, morali da je pevamo iz početka. Sećam se da smo svirali tako furiozno, kao da će vreme da stane i da nećemo imati dovoljno prostora da sve predstavimo publici. Taj žar u nama i dalje postoji i ta vrsta entuzijazma nas i dalje prati", prisetio se Đule prve svirke, koja se dogodila pre 30 godina.
Čuvaš li neku dragu uspomenu iz prvih dana benda?
"Vauu, zanimljivo pitanje. Imamo neke slike, ali su one uglavnom mutne jer smo bili previše nemirni za tadašnju fotografiju. Sećam se nekih putovanja od grada do grada kada nismo imali novac ni za kombi, nego nam je najjeftinije prevozno sredstvo bio voz. Sećam se tog sedenja u hodnicima jer smo uglavnom kupovali karte kada voz već krene, pa smo pojačala, gitare, bubnjeve... držali u hodnicima. Onda su svi preskakali preko tih bubnjeva, a sve je izgledalo kao da smo krenuli na neku svadbu. To nam tada nije bilo teško, a verujem da nam ni danas ne bi bilo."
Da ti je neko 1986. godine rekao "slavićeš 30 godina benda", šta bi mu rekao?
"Ne bih verovao, zaista. U tim mračnim prostorijama i podrumima gde smo na početku svirali, mi smo u te prostorije ušli da pobegnemo od ludila i sačuvamo sebe od bezumlja. Stvarali smo neku muziku i nijednog sekunda nismo tražili više od toga. Ali, vremenom, kada smo shvatili da smo napustili fakultete i školovanje za budući poziv, kada nas je život išamarao i našli smo se na ulici, Srba i ja smo shvatili da smo nesvesno odabrali put na kojem smo i danas".
Koja je najveća razlika između scene osamdesetih i danas?
"Bunt, taj sociološki momenat je presudan. Psihološki momenat, takođe, ukus. Sredinom osamdesetih je onaj ko je slušao narodnu muziku to morao da radi krišom. Srećom, i danas postoji armija mladih ljudi koji drže do sebe i ne daju da budu zatrovani organskim prazilukom i miomirisima koje taj praziluk širi na sve strane. Osamdesete su bile godine gde je bunt doživeo eskalaciju i gde je eksplodiralo to nestrpljenje u ljudima. U tadašnjoj Jugoslaviji je sistem kontrolisao kulturu, a onda je to bio motiv da se u ljudima probudi bunt i negodovanje. Mora da postoji motiv, a to je devedesetih bila borba protiv režima i to je u ljudima budilo potrebu da stvaraju, pišu, crtaju... i da se sve to zajedno slije kroz jedan levak i pogodi pravo u centar. Danas su ljudi okrenuti tome da se u nekom bezumnom sevdahu i metil-alkoholu stope sa sivilom".
Da li je bilo teže biti roker tada ili danas?
"Kad volite, ništa vam ne padne teško. Kada sebe vidite u nečemu i ništa drugo vas ne zanima, onda se tome posvetite, onda vam je fokus jasan".
Na koncertu ćete se oprostiti od nekih starijih pesama koje publika voli. Zašto?
"Hoćemo. Nekako nam više nije gušt da ih sviramo, to je sve postalo malo inertno. Sve je nekako postalo malo tromo. Mi smo i dalje eksplozivni, ali ima dosta starijih pesama koje bismo voleli da podelimo sa mlađom publikom. Ima pesama koje su obeležile vreme za nama, a nismo im posvetili dovoljno pažnje. Onda samim tim su se te pesme sklonile u neki ćošak da sačekaju bolje vreme. Rođendanska žurka koja će se održati 26. novembra u BelExpo centru je idealna prilika da starijoj publici udovoljimo nekim pesmama koje nikad nismo svirali. Želimo da udovoljimo i nama da vidimo kako se u tome snalazimo danas. Odsviraćemo akustičnu Van Gogh set listu i električni Van Gogh set listu. Znači, dva koncerta na jednoj žurci. Dakle, ljudi ne dolaze samo na koncert, već će događaj imati jedno produženo vremensko dejstvo. Ako planirate da dođete, planirajte da ostanete celu noć".
"Na rođendanskom žuru niko neće ostati uskraćen za svoju pesmu. Biće to jedan slatki kolač sa malo oraha, da ne biste dobili alergiju, ali će biti dovoljno sladak da se noć pamti. U tom prvom akustičnom delu ćemo svirati neke pesme koje ljudi vole na jedan poseban način. U drugom električnom delu opet neke pesme koje nisu čuli kako ih bend izvodi uživo".
Nedavno si izjavio da je svetu potrebno više ljudi koji su nasmejani, ispunjeni i zadovoljni sobom. Šta tebe motiviše da ostaneš takav?
"Svaki novi dan. U ovakvom okruženju u kom živimo, globalno, imamo više razloga da budemo pesimisti nego optimisti. Ali, moramo da vratimo nadu kroz dobre namere i naše najbliže. Nema ništa lepše u životu nego kada ujutru uradiš nešto da udovoljiš sebi, a onda otvoriš vrata sobe i vidiš da su ti najmiliji na broju. Onda imaš i neku ideju kako ćeš da ispuniš dan i dočekaš sutrašnji".
Pesme Van Gogha emotivno pogađaju publiku, koja vaša pesma tebe najviše "gađa u srce"?
"Meni su među najdražim 'Do kraja sveta' i 'Otkad te nema'. Njih ćemo svirati, a nikad ih nismo svirali. To je koncert za nas. Hoćemo da kada siđemo sa bine, ne idemo nekim kanalima do bekstejdža i da nestanemo sa lica zemlje, već želimo da tu noć ostanemo. Da siđemo sa bine, presvučemo se i zajedno sa publikom ostanemo do zore".
Šta je najluđe što vam se ikada dogodilo na koncertu?
"Ima dosta nekih momenata... Sad moram da se vratim 30 godina unazad. Srba koji je sa mnom od početka u bendu je emotivni pokretač u našem najbližem okruženju. On nas uvek nasmeje, ta njegova kuknjava, posebno na poslednjoj turneji... Sviramo pet pesama vezanih, koje imaju ubitačan brzi tempo. Srba me zove, ja se pravim da ga ne čujem, a on mi maše peškirom na bini, da mi privuče pažnju. Ja kažem: 'Kaži, kume?', a on pita može li sledeća pesma 'Zemlja čuda', malo da spustimo, da odmorimo kotao. Ja mu kažem 'važi'. Dođe sledeća pesma, a ja najavim 'Klatno', koja je najbrža od najbržih. A on, krene da svira i onako, zajapuren, kaže: 'Kume, pa je l' moralo?' Ja kažem eto, došlo mi tako. On kaže 'jeste, kume, al' to tako radiš poslednjih 20 godina, pa ti došlo baš sad, uvek isto", ispričao nam je nasmejani Đule.
Koja je najveća zabluda o tebi i bendu?
"Da smo arogantni, nadobudni. Sve i da jesmo, a nismo, možda nam je to što su nas neki ljudi tako doživljavali pomoglo i spasilo nas da neupućeni u naše dobre namere ne rovare tek tako po našim redovima. Možda smo se nesvesno tako odnosili prema nekim ljudima i tako ih, onako kulturno gurali od sebe."
Da nisi muzičar, bio bi...?
"Možda fotograf".
Da ti ponude ulazak u rijaliti, šta bi odgovorio?
"Odbio bih, naravno. Ne vidim sebe u takvom okruženju. Negde u toj analizi, zašto ljudi sebi dozvoljavaju da uđu u to, mogu da razumem trenutak siromaštva, ali me brine pomisao na to zašto se niko od tih ljudi ne zapita šta posle i kako će se njihov život odvijati posle. Niko od njih ne razume da slava ne postoji".
