Novi Tarantino - voleti ili mrzeti? Kod našeg kolumniste, dileme nije bilo!
The Hateful Eight (2015)
Režija: Kventin Tarantino
Uloge: Kurt Rasel, Dženifer Džejson Li
Distributer: Blitz
Nisam siguran da imam mnogo toga novog i originalnog da kažem o Kventinu Tarantinu i njegovom osmom filmu, ali s obzirom na to da sve njegove filmove rangiram od odličnih do fenomenalnih, onda tu i nema neke misterije. Hoću da kažem da ni u ovom slučaju nema nikakvih bitnih iznenađenja i da su svi osnovni Tarantinovi znaci raspoznavanja i dalje tu, a pritom ne mislim na one detalje koji su uvek prisutni (otvaranje gepeka i kadar iz vizure pokojnika, 360 kadar, božja perspektiva i sl.), već na one opšte poznate i toliko kritikovane/voljene stvari kao što su glorifikacija nasilja, produženi, beskrajni dijalozi, narativni skokovi, flešbek situacije, korišćenje kartica sa imenima poglavlja i takve stvari. Teško da mogu i želim da zamislim Tarantinov film bez ovih elemenata.
Jedino iznenađenje za mene je bilo to što se, tri godine nakon prethodnog filma, QT ponovo uhvatio za Divlji Zapad. Nakon Đanga, za koga se slobodno može reći i da je istorijska figura, ''Podlih osam'' se bavi anonimnim muškarcima lakim na obaraču, ali na jedan drugačiji, kamerni način. Novi Tarantinov film, zapravo, na trenutke zaista podseća na pozorište koje prikazuje neku priču Agate Kristi ili bilo kakav drugi ''whodunnit'', s tim što se ovde ne traži onaj koji je počinio zločin, već onaj ili oni koji ga planiraju.
To otprilike ovako izgleda: kočija koja beži od mećave koja se neumitno približava, usput skuplja i putnike. Prvo su tu lovac na ucenjene glave Džon Rut (Rasel) i njegov plen Dejzi Domergju (Li), a zatim i drugi lovac na glave, major Markiz Voren (Džekson) i njegov plen, tri mrtva bandita. Uskoro u kočiju ulazi i budući šerif obližnjeg Red Roka Kris Maniks (Gogins). U tom sastavu zaprega stiže u udaljenu postaju, brvnaru poznatiju i pod imenom ''Minina pozamanterija'' ne bi li se tamo njeni putnici sakrili dok ne prođe mećava. Ali mećava im neće doneti samo nove snežne nanose, već i pravu kišu metaka i drugih ubistvenih padavina. U svakom slučaju, njih osmoro u jednoj zatvorenoj prostoriji, pravi je recept za katastrofu koja je neminovna.
To je dakle originalni seting iz kojeg izlazi sve očekivano. Produženi dijalozi se samo ređaju jedan za drugim pripremajući tako teren za tako voljenu tarantinovsku eksploziju nasilja. QT nikoga neće razočarati načinom na koji je ovu simbiozu dijaloga i ubijanja izveo u ''Podlih osam''. Obračuni i ubistva su stilizovani do krajnjih granica, oni su u pojedinim trenucima surovo realistični, a u nekim drugim su kao preneti iz crtanih filmova, pa otud valjda i ta tipična reakcija Tarantinove publike koja u isto vreme oseća i mučninu zbog radikalno surovih ishoda obračuna, ali se od tog straha i muke neretko brani iskrenim smehom.
U svakom slučaju, ta paklena jednačina omogućava Tarantinu da svoju priču gura i gura napred sve do klimaksa u vidu završnog obračuna onih nerećnih likova koji su nekim čudom preživeli i stigli do samog kraja. Građenje svih tih likova je takođe vrlo važan momenat i u ovom filmu, pa tako osmoro odabranih u trenutku kada se sreću sa svojom sudbinom, već imaju svoje zacementirano mesto u svesti svakog gledaoca. U slučaju ''Podlih osam'', svi oni zaslužuju finale koje im je Tarantino i dodelio, pa je tako i ta moralna strana nekako zadovoljena u potpunosti. Na Kventinov način, naravno.
Glumci su svi već dobro poznati iz ranijih Tarantinovih filmova. I da, svi su apsolutno genijalni. Svi. Ali da ne bih trošio previđe prostora na Kurta Rasela i Semjuela Džeksona, akcenat stavljam na jedini bitan ženski lik i kolosalnu ulogu Dženifer Džejson Li koja je možda ovom ulogom ušla i u istoriju filma kao žena koja je popila najviše teških batina EVER...
...ali i na neverovatnog i urnebesnog Voltona Goginsa koji je ništa drugo nego paradigma, ili slika i prilika onoga što zaista nose sa sobom i u sebi Tarantinovi likovi. Za sve one kojima je Gogins ipak ne toliko prepoznatljivo lice i samim tim i pravo otkrovenje, preporuka glasi jednostavno – Bojd Krauder iz ''Justified''. Ili Šejn Vendrel iz ''The Shield''.
Iako se skoro ceo film odvija u malenoj brvnari, ''Podlih osam'' je i film neverovatne vizuelne lepote i snage. Sniman na pravoj filmskoj traci i to onoj veličanstvene širine 70mm, ovaj Ultra Panavision funkcioniše ne samo napolju – konji, mećava, jahači...sve spektakularno, ali i očekivano od takve opreme – već i u samoj kolibi. U tako klaustrofobičnoj postavci i situaciji, Tarantino i njegov snimatelj Robert Ričardson uspevaju da uz pomoć 2:76:1 formule naprave neke zaista spektakularne scene i vrlo intimne krupne kadrove koji stvaraju jedinstvenu sliku koju, logično, možete da vidite samo u dobrom bioskopu.
Jasno je, nadam se, da prvo gledanje ''Podlih osam'' ima smisla samo na platnu i nigde drugde. Niko ne bi trebalo da bude prestrašen trosatnim boravkom u bioskopu – uostalom distributer nam je (na pogrešnom mestu, usred poglavlja), priuštio 15 minuta pauze zato što, kako neko nedavno reče u komentarima ''dužina filma mora biti direktno proporcionalna izdržljivosti ljudske bešike'' – jer je nagrada za hrabrost ogromna. Ona stiže u vidu još jednog fantastičnog kinematografskog doživljaja koji retko koji reditelj danas mođe da vam priušti.
Konačno, ovih osam vam nekako dođu kao ceo ljudski rod strpan u jednu sobu. Tarantinova poruka nije baš lako svarljiva u tom kontekstu, a kad se tome doda i rediteljev specifičan način viđenja rasnih odnosa, onda dobijamo jedan film prema kojim će javnost ponovo bita vrlo isključiva. Svejedno, morali biste sami da se odredite prema tome da li ćete ''Podlih osam'' voleti ili mrzeti. Kod mene dileme nikada nije ni bilo.
Ja: *****
