Životna priča Džordžije Bleki dokazuje da život može da bude uzbudljiviji od bilo kog romana ili filma.
Priča Džordžije Bleki počinje oko činjenice da je njen otac stalno bio umoran. Dok bi mnogi članovi porodice sumnjali da je reč o simptomu nekog zdravstvenog problema, Džordžija je saznala iznenađujuću tajnu o svom životu. Njena životna priča je definitivno dokaz da je i nemoguće - moguće, kao i da život često može da bude uzbudljiviji od bilo kod romana ili filma.
"Moj otac je bio neprestano umoran, sa uznemirujućom sposobnošću da zaspi bilo gde, u bilo koje vreme, pa čak i za volanom našeg porodičnog automobila. Jednom je došlo do neprijatne scene kada je na školskom koncertu zadremao u prvom redu, a njegovo hrkanje odzvanjalo je kroz pesmu koju smo pevali. I to je samo jedna od mnogih sličnih scena u nizu", ispričala je Džordžija za strane medije i dodala:
"Prošlo je 30 godina pre nego što sam dobila objašnjenje, koje se pokazalo kao zapanjujuće, ali i veoma zbunjujuće. Bio je to odgovor koji je u sekundi srušio sve što sam mislila da znam o svom detinjstvu i odrastanju. Tata je zapravo bio iscrpljen jer je bio umoran zbog dvostrukog života koji je vodio, odnosno od tajnih viđanja sa svojom drugom porodicom gotovo svakog vikenda. Kasnije, kada su na svetlo dana isplivali detalji njegovog tajnog života i druge porodice, shvatila sam da sam okružena paralelama i nekim uznemirujućim kontrastima", ispričala je Džordžija.
Njen otac je sve vreme bio blizu druge porodice.
"Živeli su samo nekoliko kilometara od nas, na drugoj strani centralnog Londona, nisu čak bili ni tako daleko. Ipak, dok je naša porodica živela lepim životom, moja majka je bila ugledna doktorka, a otac broker koji je postao istoričar, njegova tajna porodica živela je u skromnim uslovima", rekla je Džordžija i dodala:
"Pokazalo se da je moj otac imao još dvoje dece, uključujući kćerku koja je bila samo malo mlađa od mene. Ja sam se školovala u prestižnoj, privatnoj ženskoj školi Svetog Pavla, a ona je išla u lokalnu gimnaziju. Nas dve izgledamo drugačije, ona ima tamnu kožu, ja imam svetlu. Najčudnije od svega je što je moj otac dao mojoj tajnoj sestri isto ime, Džordžija, samo što se njeno pisalo drugačije", dodala je.
Sve se saznalo tek nakon njegove smrti.
"Istinu sam saznala u pozivu koji sam primila ubrzo nakon očeve smrti. Bilo je to leto 2013. godine, a moj otac Džordž koji je tada imao 77 godina, preminuo je od upale pluća. Bilo je to neočekivano i bili smo tužni, ali nismo bili jedini! Dok smo tugovali u zapadnom Londonu, ljubavnica i deca mog oca nosili su se sa sopstvenim gubitkom nakon što su otkrili da je preminuo tek kada se njegova čitulja, kao poznatog istoričara, pojavila u Times-u", rekla je Džordžija koju je polusestra ubrzo kontaktirala.
"Nije prošlo puno vremena pre nego što me je moja polusestra, tada stara 35 godina, pronašla i kontaktirala. Bila sam u tolikom stanju šoka kada se predstavila, da sam veći deo razgovora jednostavno ćutala. Sećam se da sam sedela na krevetu dok su mi noge klecale, a ona je bila neutešna i vrlo uznemirena i samo je želela da zna šta se dogodilo njenom ocu. Propustio je njen rođendan, a to nikada ranije nije uradio i neobjašnjivo je nestao iz njenog života", rekla je Džordžija i nastavila:
"Objasnila sam joj da je bio u bolnici poslednjih nedelja, da je bio previše bolestan da bi uopšte izašao iz sobe i da nije mogao da obavi bilo kakve pozive sa mojom majkom koja je bdela pored njega danonoćno. Džordžija mi je objasnila da se ona zove doslovno isto kao ja i da imam polubrata koji se zove Oliver. Na kraju je ispalo da je naš pas, gluv ali glasan, nekada pripadao njoj. Divlja mačka, za koju je moj otac rekao da ju je pronašao na ulicama Londona, takođe je bila njena", rekla je.
"Nisam odmah upoznala svoju novu porodicu. Ubrzo nakon ovog emocionalnog stresa usledio je još jedan udarac: mojoj kćerki Romili je dijagnostikovan dečiji tumor. Neko vreme je moj fokus bio usmeren samo na oporavak moje kćerke i tek 2016. godine, kada je Romili prošla najgori period, konačno sam bila spremna da upoznam svoju novu porodicu, Džordžiju i Olivera, licem u lice", priznala je.
Skoro svi su znali ovu tajnu, ali Džordžija ne.
"Čini se da su neki ljudi znali za ovu tajnu, iako ja nisam. Jedan porodični prijatelj povremeno je na zabavama pravio lapsuse u pijanom stanju. U retkim prilikama, kada sam skupila hrabrost da otvorim tu temu sa svojom majkom, ona je to odlučno poricala. Iskreno, verujem da mama nije znala za tajni život svog muža.
Nikada nisam imala hrabrosti da pitam svog oca. Nikada nismo otvarali tako lične teme, ali suprug me je ohrabrio da se nađem sa Džordžijom i tako smo se našle, kao i naš brat, u jednom restoranu na pola puta između naše dve porodične kuće. Dočekali su me ogromnim zagrljajem. Na početku je napeta tišina ispunila prostor između nas. Sve što sam mogla da pomislim bilo je da moja polusestra ne liči na mene. Njena majka je bila s Jamajke, moja je bila Skandinavka. Ipak, Oliver je toliko ličio na našeg oca, da je to bilo neverovatno. Imao je istu figuru i iste jagodice.
Rekli su mi da su oduvek znali za mene i mog brata. Tata je otišao toliko daleko da je s njima podelio detalje o našem detinjstvu - znali su da volim umetnost i muziku, a i sami su imali takva interesovanja. Džordžija je rekla da im je moj otac rekao da se razdvojio od moje majke i da imaju brak samo na papiru. Morala sam da im objasnim da to nije bio slučaj. Mogla sam da zaplačem samo razmišljajući o tome kakve je laži izrekao, koje je izgovore davao jer je jedva provodio vreme s njima. Pitala sam zašto nas nikada nisu kontaktirali, a Džordžija je otkrila da im je Džordž stalno govorio da ne smeju da pokušavaju da nas pronađu. S poštovanjem su sledili njegove želje dok je bio živ.
Otkrila je i zašto se njih dve zovu isto.
"Što se tiče nas dve i naših identičnih imena, zaključili smo da je to osmislio da ne bi bio uhvaćen u lažima dok razgovara o bilo čemu što se tiče neke od nas dve", ispričala je Džordžija Bleki.
