Prošlo je 20 godina od egzodusa Srba sa Kosova. I dok je Priština danas svečano obeležila ulazak NATO trupa na KiM, Srbi koji su te 1999. godine napustili ognjišta i dalje osećaju bol i tugu.
Predsednik Udruženja Srba Kosova i Metohije Dragoslav Lazić rekao je da je namera današnje tribine da se odgovori na obeležavanje u Prištini gde se slavi ulazak NATO-a i ''oslobođenje'' Kosova i da se progovori o tome šta se na KiM dešavalo od 1999.godine do danas.
''Preduslov za prekid bombardovanja i satiranja srpskog naroda bilo je da se dozvoli da u južnu pokrajinu uđu međunarodne snage pod okriljem UN na osnovu Rezolucije 1244. Njihov osnovni zadatak bio je da osiguraju mir i bezbednost pođednako za sve na teritoriji KiM, što nisu učinili'', rekao je Lazić.
Učesnici današnje tribine, održane povodom 20 godina od egzodusa Srba sa Kosova i Metohije, osim predstavnika vlasti i istoričara, bili su i neki od izbeglih, među kojima i studentkinja Jefimija Đinović, koja je tada imala samo četiri godine.
JEFIMIJINA PRIČA
Ona je ispričala da je njena porodica napustila Đakovicu u noći 30. juna 1999. i otišla kod rodbine u Kraljevo, te dodaola da sve što je njena porodica imala ostalo je u njenom rodnom mestu.
Kaže da, iako je bila dete kada je počela NATO agresija na Kosovu i Metohiji, zvuk zastrašujućih projektila i sirena za vazdušnu opasnost čuje i danas, ali je sada svesna da je to bio zvuk smrti.
''Bio je maj 1999. godine, igrala sam se u dvorištu svoje zgrade u Đakovici, a pored mene je bila moja majka u osmom mesecu trudnoće. Iznas nas su se ođednom pojavili NATO avioni i ispalili projektile na obližnju policijsku stanicu. Od siline udarca popucali su prozori, letele su kamene gromade, a jedna je pogodila moju mamu u glavu'', prisetila se Jefimija jednog od najpotresnijih dana u svom životu na današnjoj tribini ''20 godina od egzodusa Srba sa Kosova i Metohije''.
Dve decenije od NATO okupacije Kosova
Ispričala je i da je po okončanju agresije, sve veći broj Srba strahujući za bezbednost iz dana u dan počeo da napušta Đakovicu.
''Moja mama je želela da se moja sestra Anastasija rodi u Đakovici, iako u bolnici više nije radio nijedan Srbin. Ipak, na nagovor mog strica, odlučili smo da napuštimo grad'', rekla je Jefimija.
Kaže da se oseća neprijatno kada čuje da je izbeglica jer to, ističe Jefimija, ne može biti u sopstvenoj zemlji.
''Prihvatam samo da sam proterana, sa neopisivom željom da se jednog dana vratim u Đakovicu'', navela je studentkinja.
DRAGICI SU UBILI SINA I SUPRUGA
Na tribini je govorila i Dragica Božanić iz sela Opteruša kod Orahovca, koja se kroz suze, noći 17.jula 1998.godine kada su pripadnici OVK napali njihovu kuću, a sledećeg dana odveli njenog 16-ogodišnjeg sina Nemanju, supruga Mladena i bliske rođake za koje će kasnije saznati da su ubijeni.
''Sada će 21. godina od kako sam izgubili sina i supruga. I kad umrem, neću biti mirna dok ne saznam gde su i kako su ubijeni moji najbliži'', ispričala je Dragica koja je, kaže, o zločinima OVK nekoliko puta svedočila pred sudovima u Prizrenu i Prištini.
SIN NESTAO BEZ TRAGA
Dragana Majstorović, majka otetog 17-ogodišnjeg Ivana, ispričala je da je njena porodica do 1999.godine živela u Prištini verujući u zajednički život sa Albancima i posle NATO bombardovanja.
Nasilno su, kako je rekla, izbačeni iz stana i proterani u Kosovo polje kod Draganinih roditelja.
''Moj sin je bio veoma nestrpljiv što se škola ne nastavlja, pa smo ga upisali u četvrti razred gimnazije u Leskovcu. Ivan je sa komšijom Draganom 19.avgusta 1999.godine krenuo za Leskovac i od tada se obojici gubi svaki trag i vode se kao nestali'', rekla je Majstorović.
Da li ste spremni da ginete za Kosovo?
Dodala je da o njihovom nestanku nikada nije pokrenuta istraga bez obzira na sve apele i molbe, čak i u KFOR-u koji je, kaže, samo uzimao podatke, a istragu nisu sproveli.
''Na televiziji sam 2002.godine slučajno saznala da je slučaj mog sina Ivana i komšije Dragana zatvoren jer nema dovoljno svedoka'', ispričala je Majstorović i dodala da ne odustaje od toga da sazna šta se desilo sa njenim sinom.