Decenijama se priča da komandant Srpske garde Đorđe Božović Giška, nije stradao od metka protivnika, već da je ubijen s leđa 15. septembra 1991. na gospićkom ratištu.
Giška je pogođen s bočne strane, otkriva dr Marija Čubrilo, specijalista patološke anatomije i patolog Službe za patologiju KBC Zvezdara u Beogradu, koja je prva pregledala ubijenog komandanta Srpske garde, i obara teoriju zavjere o ubistvu s leđa.
- Bila sam načelnik vojnog saniteta na gospićkom ratištu kada je Giška poginuo. On je bio u mom rejonu. Često je navraćao do ambulante. Sjećam ga se kao izuzetno cijenjene i poštovane ličnosti. Kada je nastradao, svi smo bili šokirani. Dovezen je u ambulantu - ispričala je za Informer dr Čubrilo.
- Nažalost, mogla sam samo da konstatujem smrt, a potom izvršim spoljni pregled leša. Imao je prostrelnu ranu u predjelu grudnog koša. Ulazna rana je bila u pravcu mamarne (grudne) linije. Bila je bočno i više spreda. Metak ga je pogodio bočno, s donje strane grudnog koša, a izašao na drugu stranu. Ubica je mogao stajati bilo gde sa prednje strane. Sigurno je da nije ubijen s leđa. Obdukcija nije rađena, jer nije bilo uslova za to. Tijelo je prebačeno u Beograd i nije mi poznato šta se dalje dešavalo - otkrila nam je dr Čubrilo.
Đorđe Božović Giška bio je srpski paravojni komandant tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i jedan od najjačih "igrača" u podzemlju tog vremena.
Božović je rođen kao Đorđe Mićković 16. septembra 1955. u Peći od oca Gavrila "Gavra" Mićkovića iz klana Kuči i majke Milene. Njegov otac Gavro bavio se "podzemnim" aktivnostima sve dok nije ubijen. Posle Gavrovog ubistva porodica se preselila u Beograd, nastanivši se u naselju Voždovac. Njegov dolazak na Voždovac sa osam godina oblikovao je ostatak Đorđevog života. O njegovom životu nizale su se legende, ali jedna o njegovom ocu, tačnije ona o njegovom ubistvu, malo gdje je pričana.
Naime, u grupi "Legende devedesetih" svojevremeno je objavljena priča o detaljima života Gavra Mićkovića.
"Giškin otac Gavrilo Mićković je bio porijeklom iz plemena Kuča od Drekalovića. Protiv tog plemena je bio i kralj Nikola. Gavro je ubio Austrougara zbog čega se zamjerio kralju Nikoli i morao je da promijeni prezime, godište i pobjegne u Ameriku. Vratio se kao dobrovoljac, učestvovao u Balkanskim ratovima i u Prvom svjetskom ratu. Više puta je ranjavan. Dobio je silna odlikovanja Amerike, Engleske i Srbije. Dobio je američku vojnu penziju. Trebalo da bude zubar (Amerika je htela da mu plati studije) ali ipak je postao bogati zlatar. Vratio se u Jugu i u 65. godini oženio 23-godišnju Milenu. Godinu dana kasnije se rodio Giška, a dvije godine kasnije Slavica.
Kada je imao 75 godina, Gavro je otišao u Murinu na sahranu ćerke svoje sestre. Kad je izašao napolje ka poljskom WC-u, otela su ga dva čovjeka zbog neke krvne osvete i ubili su ga od batina. Pet kilometara dalje pronašla ga je žena i odvela doktoru, pa su ga prebacili na Zvezdaru da se liječi. Iako star, imao je jako srce i dugo mu je Milena davala ljekove i držala ga u životu dok nije ispustio konačno dušu. Njegove ubice su kasnije nastradale vozeći kamion sa peskom da grade kuću. Udes je bio tako stravičan da su im djelove tijela sa ulice skupljali lopatama.
Kada je Giška odbio da za Udbu ubije vojvodu Momčila Đujića, neko mu je obio sef u kome su pored 10 pasoša i novca, bila i odlikovanja njegovog pokojnog oca, što ga je veoma pogodilo.
Bio je ponosan i na svog dedu iz Kuča, koji je dok su bežali od Turaka, rekao da mu ostave kubure i munciju da im drži odstupnicu. Deda se hrabro držao, pucao sat vremena i pobio mnoge Turke pre nego što je izgubio život. Kada je Giška prvi put čuo tu priču o svom dedi koji je poginuo herojskom smrću kao Tanasko Rajić, plakao je kao kiša".