"Za koronavirus ima lijeka, za tebe ne", rekao je trener košarkaša Partizana kada je saznao za koga navija naš kolumnista Neša Petrović.
Svojevremeno su veliki prijatelji i kumovi, Marko Pantelić i Miloš Teodosić, vodili diskusiju o tome šta izaziva jaču emociju kod navijača – GOL ili KOŠ.
Fudbaler je tada rekao košarkašu ‘vi ubacujete u onu mrežicu na svakih 30 sekundi, a mi ga damo jednom u 90 minuta i stadion eksplodira’.
Za Andreu Trinkijerija, košarka je mnogo više od posla. Više i od strasti. A zvuk kada lopta prođe kroz obruč, vrhunac predivne simfonije.
"Svestan sam da cijeli svijet luduje za fudbalom i da gol izaziva poseban osećaj kod svakog navijača. Ali košarka ima nečeg romantičnog u sebi. Potezi su kao iz baleta. To je kao da igraš šah i dobijaš batine. Zamislite šahistu koga petorica snagatora tuku, a on treba da povuče potez i matira protivnika. Zato je meni košarka top", kaže trener Partizana na početku razgovora sa našim kolumnistom Nebojšom Petrovićem.
"SRAMOTA JE DA POBJEDNIK EVROLIGE DOBIJA MILION EVRA"
Top sport, a nigde para. Pobjednik Evrolige dobija smiješnih million evra.
"E, to je sramota. Baš sramota. Košarka je najpametniji timski sport. Gdje još možete da vidite momka od dva metra i deset centimetara koji tako dobro razumije igru i koji u djeliću sekunde donosi pravu odluku na tako malom prostoru. Nažalost, pustili smo da fudbal kanibalizuje sve ostale sportove. Kapiram da je to globalni fenomen, ali nešto drugo ne razumijem. Gledam fudbalske utakmice i često se dosađujem. A kad gledam košarku, nikada mi nije dosadno. Zato i u medijima mora da ima više prostora za druge sportove. Pored košarke, za odbojku, tenis, ragbi, vaterpolo… Ili za rukomet, po mom mišljenju, fizički najzahtjevniji i najnaporniji od svih sportova".
Interesantan rezon čovjeka koji je odrastao na fudbalskom stadionu. Sa šalom i kapom Milana…
"Tako je… obožavao sam fudbal. Ali kažem, sad u manjoj mjeri… malo su mi ubili tu strast. Od kad znam za sebe, imam sezonsku kartu Milana i nisam propuštao nijedan susret na San Siru. Sa tatom sam putovao na sva finala Kupa šampiona. Sve dok mi posao nije postao toliko bitan da je bilo nemoguće napustiti ekipu i otići na fudbalsku utakmicu. Srećom, doživio sam najljepša vremena, kada je Milan gospodario Italijom, Evropom i svijetom".
To je onaj Berluskonijev Milan. Najveći i najjači svih vremena.
"Nisam nikada bio ‘hardkor’ navijač. Uživao sam u ritualu dolaska na stadion, navijanja na tribini i povratka kući posle utakmice. Ne pripadam grupi onih ‘slijepih’ za koje je fudbal sastavni dio života. Bilo je nezaboravnih utakmica i vrhunskih igrača. Moj idol za sva vremena nije ni Maradona, ni Pele. Nego Marko Van Basten. Jedan jedini i neponovljiv. Šteta što je zbog povrede već sa 28 godina morao da napusti fudbal. Milan je imao mnogo osvajača ’Zlatne lopte’ u svojoj istoriji, ali je Van Basten bio nešto posebno".
ŠTA JE ARIGO SAKI REKAO FRANKU BAREZIJU...
Istorija je počela sa Arigom Sakijem, nastavila se sa Kapelom i doživjela ’krešendo’ kod Karla Anćelotija.
"Kad tako nabrajaš, sve su to velika imena. Ali je svako od njih priča za sebe. Saki je bio kompletno lud. Takav je i danas. Potpuno opsjednut fudbalom. Imao je viziju i sa njim je stigla i prva evropska titula u eri Silvija Berluskonija. Bio sam u Barseloni kada smo tukli Steauu sa 4:0. Svi su ga nazivali inovatorom i kada razogovarate sa igračima iz tog perioda, većina će vam reći da se u Sakijevoj filozofiji sve svodilo na napad. Jedino je Van Basten otkrio suštinu. I to u jednom intervjuu za ’Korijere dela sera’, koji je za mene u TOP 3 intervjua svih vremena".
A suština je…
"Rekao je da taj Milan ne bi ništa osvojio da nije bilo Maldinija, Barezija, Kostakurte i Tasotija. Dakle, svaka čast ovima iz špica, ali zna se ko je kovao trofeje. Defanzivci".
Čuvena je anegdota sa Sakijem iz vremena kada je preuzeo Milan i odmah naišao na kritike javnosti zbog prilično skromne igračke karijere. Na pitanje novinara kako planira da postane trener kada nikada ranije nije bio fudbaler, samo se nasmiješio i odgovorio ’nađite mi džokeja koji je prije toga bio konj i odmah se povlačim sa klupe’.
"Hahahaha… ali ima jedna priča koja još bolje govori o njegovoj mudrosti i autoritetu. Saki je stigao u Milan iz jedne male Parme. Tamo zatiče Franka Barezija. Kapitena tima, lidera i jednog od najboljih libera u istoriji svjetskog fudbala… uz Franca Bekenbauera. Prvi trening… posle toga sastanak uz video analizu… i on kaže Bareziju ’od tebe očekujem da igraš kao ovaj momak iz Parme’. To je izazvalo šok u Milanelu. Zato u prvih par mjeseci nije sve išlo kako treba. Ali kad ih je namjestio, znamo šta se dogodilo".
"MA, DEJO JE... DEJO JE PIKASO"
Dogodila se dominacija. Apsolutna i nezaustavljiva.
"Mislim da je uloga trenera od krucijalnog značaja za svaku ekipu. Ali je još važnije da igrači prihvate njegove ideje. Znam mnogo trenera koji su bili vrhunski stručnjaci, ali nisu umjeli da stvore hemiju u ekipi. Sa druge strane, ima onih koji su malo znali, ali su uspostavili sjajan odnos sa igračima i napravili velike rezultate. Danas se priča da je Saki pokrenuo revoluciju u svjetskom fudbalu, ali je činjenica da je imao vanserijske igrače na raspolaganju. Asove koji su mozgom rješavali utakmice".
Don Fabio?
"Njega je Berluskoni bukvalno izmislio. Radio je kao TV komentator, dao mu je šansu godinu dana u Primaveri i odmah ga prekomandovao u prvi tim. Kapelo je pratio Sakijev rad, ali nije toliko ‘davio’ igrače. Bio je popustljiviji i Milan je proradio. Pet komada, šest komada… Tri sezone niko nije mogao da nam stane na put. Zvali su nas ’Invinćibili’ (nepobjedivi)".
Protiv Kremonezea 7:1. U meču u kome se slavio skudeto…
"Bio sam na utakmici".
Dejo je odigrao genijalno…
"Ma… Dejo je… Dejo je Pikaso. Ono u Atini je samo njemu moglo da padne na pamet. Pričalo se kako ne voli da trenira. Ali u tome je snaga tih velikih timova. Znaju da sakriju mane svojih najvažnijih igrača. Svi su znali da Deji od ponedjeljka do petka nije do fudbala. Ali kada dođe vikend, on je glavni. I to se krije, to se prihvati… a zauzvrat se dobije spektakl. Takva kreacija… Ako bih pravio paralelu, Dejo bi bio fudbalski Medžik Džonson".
"PIKSI STOJKOVIĆ ZA 1:1, PA ONDA MAGLA..."
A ko je onda košarkaški Van Basten?
"Ufff… jako teško pitanje…"
Neko ko sipa trojke iz svih pozicija…
"Glava mu je od Danilovića. Taj ’killer’… ta mirna ruka… hladna glava. To je sve u karakteru. A talenat? Ne znam… teško… Mada, Marko je za mene broj jedan i teško je naći nekog kao on. Ali najbliži sam poređenju sa Danilovićem".
Još teže pitanje, košarkaški Ibrahimović?
"Naprotiv. Ništa lakše. Lebron Džejms. To tijelo, ta snaga, vizija igre… sve po malo".
Koja je ’četvorka’ draža? Protiv Steaue u Barseloni ili ona sa Barsom u Atini?
"Dvije potpuno različite priče. U Barsi je bilo prvi put. Te sezone smo u Beogradu bili na ivici ponora. Remi u Milanu… 1:1… mislim da je Piksi Stojković dao gol… i idemo… Revanš u Beogradu, 1:0 za Zvezdu, drama… nismo mogli nikako da damo gol… i onda magla…"
Nebbia…
"La nebbiaaaa… a ti znaš da je u Milanu tih godina magla bila redovna pojava. Sad više ne, zbog zagađenja, sve se promijenilo. Ali tada… kad je bila magla, nisi video prst pred okom. I namjesti se da nam magla donese plasman u naredni krug. To nas je spasilo. Sjutradan nova utakmica, opet 1:1… pa penali i odosmo dalje… u istoriju".
"ATINA NIJE DOVOLJNA DA SE PREBOLI ISTANBUL"
Pisala se istorija i u Istanbulu. Maldini, Krespo, Krespo… tri razlike na poluvremenu… a onda ’incubo’.
"Nisam bio. I bolje što nisam. Verovatno bih i dalje sedeo tamo… i čekao nešto. Čekao da pobijedimo. Razbio sam daljinski kada je Ševa promašio zicer u 120. minutu. Skočio sam… gotovo… Posle je i onaj Dudek provocirao… Ne računajući košarkaške poraze, to mi je najtužniji dan u životu. Kad izgubi moj tim, mogu 48 sati da ne pričam ni sa kim. Taj dan je bio… ufff… ne znam… Kasnije sam imao priliku da razgovaram sa igračima Milana, mislim da ni oni ne znaju šta se desilo. Ne žele da pričaju o tome".
Osveta je stigla dve godine kasnije. Opet u Atini…
"Ma kakva osveta. Ništa ne može da izbriše istanbulski košmar".
Ni Pipo? Dva komada… i to kakva…
"Nije dovoljno. A Inzagi je čudo. Napravio je vrhunski karijeru bez ikakvog talenta. Ništa. Samo se šunjao tamo na ivici ofsajda… i beskrupulozno tresao mreže".
Svaka čast Steaui, Benfiki, Barsi, Liverpulu… ali ništa slađe od pobede protiv italijanskog tima u meču za trofej evropskog prvaka. Kao na Old Trafordu 2003…
"Nije bio toliko loš fudbal. Više bih rekao da su i jedni i drugi odigrali taktički perfektno. Zaglavljena utakmica, niko nije mogao da mrdne. Bilo je ko manje griješi, taj je bliži pobjedi. Ali niko se ne seća da smo mi pre Juventusa imali okršaj sa Interom u polufinalu. Bez golova u prvoj. U revanšu, Ševčenko 1:0, Martins 1:1 i mi smo kao formalni gosti otišli dalje zbog gola u gostima".
Sastali su se i dve godine kasnije, opet u Ligi šampiona. Ono kada je Dida pogođen bakljom sa tribina. Može li se rivalitet Intera i Milana porediti sa onim između Zvezde i Partizana?
"I da i ne".
"ZA KORONAVIRUS IMA LIJEKA, ZA TEBE..."
Zašto ’da’, zašto ’ne’?
"Jer je zaista veliki rivalitet… jer se o toj utakmici priča po nekoliko mjeseci… jer postoje ciklusi, jedni gore, drugi dole… To je zašto ‘da’. A ‘ne’, jer atmosfera nije toliko vrela kao u beogradskom derbiju. Navijači Intera i Milana mogu skupa na utakmicu, ovde je to nezamislivo. Partizanovci idu jednom, Zvezdaši drugom stranom i to stvara osjećaj teške atmosfere. Skoro krvoločne. I to pomalo ubija sport".
Čak je i fan-šop Intera i Milana u istoj prostoriji ispred San Sira.
"Ali rivalitet, to je čista zajebancija. Sedam dana prozivke posle utakmice, idete sa navijačkom kapom na posao, smišljate fore da pecnete kolegu koji navija za drugi klub. I sve je to simpa. Ali na utakmici… ufff… baš ono… sjećam se kad je bilo 6:0 za Milan. Njima je trebalo mjesec dana da se oporave".
I više od mjesec dana. Tada je dvostruki strelac bio onaj što nikada posle toga nije ni vidio teren… kako se zvaše…
"Đani Komandini. Ma nije više odigrao nijednu utakmicu".
E to nas najviše boli. Mislim, nas ’interiste’…
"Šta??? Ti si interista?"
Da.
"Znaš šta, za korona virus ima lijeka, za tvoj problem teško".
I Deki Stanković je veliki ’interista’. Što bi vi Italijani rekli ’Interista Doc’… Da li ste se plašili njegove ’grinte’ uoči svakog ’Derbija della Madonina’?
"Ja se u sportu ne plašim ničega. Brinem isključivo za zdravlje svoje djece. Ali sam naučio jednu važnu stvar… Umijem da poštujem protivnika. Baš imam ogromno poštovanje prema protivničkim igračima, njihovom treneru, navijačima… Možda sa strane to deluje kao pitanje života i smrti. Ali mi ne spasavamo ljudske živote. Nismo doktori. Ja sam trener, oni su igrači koji trče, skaču, bore se…. Za mene je Deki bio fantastičan igrač. Baš ozbiljan igrač. Onako, moderan tip… kako se to kaže…"
‘Giocatore del futuro’…
"Bravo. Baš to. Ispred svog vremena. Imao je šut, mogao je da veže linije tima, da igra na više pozicija. Zaista, ogromno poštovanje za njega sa moje strane".
Trenerski debi Dekija Stankovića u Večitom derbiju neće ostati upamćen po nekom spektakularnom fudbalu.
"Jes’ bilo malo dosadno. Utakmica ovako… ravna linija… ali dobro… valjda je tako trebalo da bude".
"NI SILVIO NE MOŽE DA PODIGNE MILAN"
Da završimo sa Milanom. Modernim Milanom. Odoše sada Boban i Maldini. Može li bilo ko da vas vrati na stare staze?
"Ne. Niko".
Možda samo Berluskoni, ako odluči da se vrati…
"Mislim da ni Silvio to ne bi mogao. Pare za dobit su skočile jako visoko. Problem je u tome što po svaku cijenu žele profit. Milanom rukovodi jedna privatna banka. Ja nikada nisam vidio banku koja neki posao radi iz srca. A sport bez emocije nema nikakvog smisla. To nije matematika. Uložim 10, dobiću 10. Ne može tako. Nekad uložiš 10, dobiješ 0. A desi se da uložiš 4, dobiješ 10. Jer materijal kojim raspolažeš je od krvi i mesa. Utakmice rešavaju živi ljudi. Kada me gazda pita zašto neki igrač nije odigrao na svom nivou, ja uvijek imam spreman odgovor".
A to je…
"Igrači su kao slikari. Ti možeš da odeš kod Pikasa i da mu kažeš treba mi master Gernike (čuveno djelo španskog slikara, op.aut) sjutra u šest. Ali on ti kaže ‘u šest ne mogu’. Jer nije momenat. Moraš da nađeš balans između zahteva i rezultata. Kao veliki glumac. Ti si sve sredio da snimanje filma bude danas, ali njemu ne ide. Jednostavno, tog dana nema inspiraciju. Onda probaš sjutra. To je jako teško za nekoga ko stavi pare na sto. U ova vremena, gazda dođe sa ’money on the table’ i hoće odmah rezultat. A to je nemoguće. Treba vremena, strpljenja… Zato mislim da se Milan nikada neće vratiti tamo gde mu je mesto. I najiskrenije, prihvatio sam to sasvim normalno. Svestan sam da u Interu ima više para i zato su oni sada u vrhu. Došao je Kinez sa mnogo milijardi i… uhhh…"
"ĆUTIMO, A?"
Priznajte, boli Vas ono ’sai cos’e’ la dignita’, di chi e’ stato sempre in A…’
"----------- (tišina)".
Mi smo jedini tim koji nikada nije ispad…
"… ja sam jako dobro razumio šta si ti rekao (smijeh)…"
I jedini sa tripletom…
"----------- (opet tišina)".
A boli malo?
"Ne! Sad ću ti reći zašto. Ja sam išao da gledam Milan i u Seriji B. Još se sjećam… Milan 1, Kaveze 2. Hej, Kaveze. ’Cava dei Tirreni’… to je blizu Napulja. Ali… ti me sad zezaš… i to je ok. A ja ti odgovorim ovako: ja od Milan-Kaveze dođem do Milan-Steaua. A ti to nemaš".
Ali imam ‘tripletu’…
"Ih, jednom ko nijednom… sreća... Lako je staviti Etoa da ti igra odbranu. To se desi jednom u sto godina… I posle toga, šta je bilo, nema vas nigdje… Vidiš mi smo jako pali, ali smo jako gore išli i taj gušt je nezaboravan… zezaj ti mene, zezaj…"
Za kraj, zajedničko poziranje sa posterom na kome su šampionske generacije Milana pod vladavinom Silvija Berluskonija. Ne brinite, neću Vam podmetnuti poster Intera…
"Pa nećeš, jer nemaš dovoljno tih šampionskih sastava".
Koji je najmoćniji od ovih Vaših?
"Da vidim… hmmm… Recimo, ova dva. Iz ’90 i ’94. Uzgred, bio sam i u Beču protiv Benfike. I vodio sveštenika sa sobom. Sjećaš se ono… Frenki Rajkard… GOOOL… šampioni Evrope… Ali ok, bio sam i u Minhenu protiv Marseja, kada nam je Bazile Boli zakucao glavom pod prečku".
Da, jer sve je to sport. Nije pitanje života i smrti. Grazie, Signor Trincchieri!