Jedan od najboljih defanzivaca svijeta ispričao je anegdotu koja mu se desila dok je trener Napolitanaca bio temperamentni Italijan...
Reprezentativac Senegala Kalidu Kulibali je u svojoj kolumni za "The players' tribune" iznio je zanimljivu priču o vremenu kada je igrao za Mauricija Sarija.
Čitavu priču fudbalera Napolija na engleskom jeziku možete pronaći OVDJE, a u nastavku prenosimo dio njegovog autorskog teksta:
Najbolji dio mog boravka u Italiji je u vrijeme kada mi se rodio sin. Nikada neću zaboraviti ovo zato što je u pitanju luda priča koja sumira Napulj na najbolji način.
Moja supruga je otišla u bolnicu ujutru, a mi smo igrali sa Sasuolom kod kuće te večeri. Bili smo na video-analizi, a moj mobilni je vibrirao sve vrijeme. Obično sam ga isključivao za ove sesije, ali sam ga sad ostavio jer sam bio zabrinut za suprugu.
Zvala me je pet ili šest puta.
U to vrijeme trener je bio Mauricio Sari, veoma napet tip, pa nisam želio da se javljam. Kada se završilo, istrčao sam napolje i nazvao sam je, a ona mi je rekla da moram da dođem brzo jer se porađa.
Dotrčao sam do Sarija i rekao mu: "Mister, izvinjavam se, ali sad moram da idem, rađa mi se sin!"
On me je samo pogledao i rekao: "Ne, ne, ne. Potreban si mi večeras, stvarno si mi potreban. Ne možeš da ideš".
Rekao sam mu: "To je rođenje mog sina Mister, uradite mi šta god morate – kaznite me, suspendujte, nije me briga. Ja idem". Pogledao me je, bio je pod stresom. Pušio je cigaretu za cigaretom, razmišljao i na kraju me pustio da odem, ali uz obavezu da se vratim do utakmice.
Odmah sam se odvezao do klinike što sam brže mogao. Nisam mogao da propustim to ni za šta na svijetu. Stigao sam u podne, a oko 13:30 sam dobio sina. Oko 16 časova nazvao me je Sari – totalni ludak, u dobrom smislu, ali ludak!
Rekao je: "Kuli?! Je l’ se vraćaš?! Potreban si mi, stvarno si mi potreban! Molim te!".
Supruga mi se i dalje odmarala, siguran sam da sam i njoj bio potreban, ali nisam želio da izneverim saigrače i grad koji volim. Dobio sam njen blagoslov i otiao na stadion, naoštrio sam se da igram, a onda je Sari došao i zalijepio spisak igrača koji počinju utakmicu.
Gledao sam ga, i gledao... Na njemu nije bilo mog imena.
Upitao sam šokirano: "Mister, da li se šalite sa mnom?"
Rekao je: "Zbog čega? To je moj izbor".
Ostavio me je na klupi. Počeo sam zbunjeno da govorim: "Mister, ali moj sin, moja supruga, ostavio sam ih! Rekli ste da sam Vam potreban!"
On je hladnokrvno odgovorio: "Da, potreban si mi na klupi".
I to je bilo to, čitava drama za utakmicu u kojoj neću ni igrati... Sada kada se sjetim bude mi smiješno, ali u tom trenutku sam želio da zaplačem. Ipak, ne gledam na ovu priču kao na nešto negativno, ona pokazuje sve što volim u vezi Napulja. Morate da dođete ovdje da biste se i sami uvjerili. Da, možda su pomalo ludi, ali su i veoma gostoprimljivi.