U ispovesti otkrio kako je mogao da izgubi život, jer nekome nije odgovaralo njegovo prezime, piše Kurir
Proslavljeni glumac Irfan Mensur u svojoj velikoj ispovesti pričao je o tome da je u pozorište prvi put ušao sa 16 godina, iako je u porodici imao profesionalnu glumicu, da je prvi honorar zaradio "arlaučući na radiju" , kao i da je od prvog honorara pola klase odveo na letovanje u Rovinj.
On je takođe otkrio i da je pre glume imao i veliku stras prema sportu, da je bio omladinski reprezentativac BiH, a pozvali su ga i u omladinsku reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Sportsku karijeru je morao da batali, jer je zapostavio školu, a kada je postao glumac igrao je rekretativno fudbal sa nekim od najvećih imena naše filmske kinematografije.
"Kad sam postao glumac, često bismo igrali lopte na 25. maju. Okupili bi se Goran Marković, Dušan Kovačević, Emir Kusturica i Branko Baletić. Nisam ja tu bio najbolji. Kusta je dobar fudbaler, ali bolji od njega je Dušan Kovačević. Međutim, bolji od svih njih zajedno bio je pokojni Šaban Šaulić. Igrao sam s njim. Nije on dolazio da igra s nama umetnicima, već bismo mi odlazili na Dedinje na otvoreni teren. Šaban je bio čudo od fudbalera", ispričao je Irfan.
Irfan Mensur je otkrio i kako je devedesetih jedva izbegao smrt i to samo zbog toga što mu se prezime nije završavalo na "-ić".
"Umalo nisam nastradao i devedesetih. Bila je 1992. godine, a ja sam imao pištolj u ustima. Bukvalno! Mogao sam tada da nestanem. Neki primitivni ljudi, kad je sve bilo sivo, želeli su da se svi prezivamo na ić. Sa Žarkom Lauševićem su to veče hteli da popiju piće, a mene su terali zato što se zovem Irfan Mensur. Sve se dešavalo u „Stupici“ i izvan nje. Otišao sam iz Srbije, ali sam odlučio da se vratim. Proverio sam kod vođe sive Srbije da li da se vraćam ili ne. On mi je rekao da se vratim. Jedini sam čovek koji je vratio švedski pasoš. Dobio sam ekspresno njihovo državljanstvo. Moj očuh je video da na pasošu ima vodeni žig koji oni nemaju na svojim pasošima. Dobio sam pasoš političkog izbeglice... Nisam se osećao tako... Samo sam hteo da se sve smiri i da se taj kukolj istrebi. Vratio sam ga. Otišao sam kasnije s jugoslovenskim pasošem u London, Kopenhagen, u Švedsku, pa nazad u Srbiju", ispričao je Irfan, pa dodao da je zbog tog napada imao i obezbeđenje, ali i da su mu prisluškivali telefon i pretili.
"Isto bih ponovo uradio... Sedam dana, spremajući se da odem, imao sam obezbeđenje. Nisam znao da li je napad organizovan ili ne. Ni koraka nisam mogao da napravim da me ne prate. To ružno vreme sam brzo zaboravio. Bio sam okružen ljudima koji tako ne razmišljaju. Kad sam se vratio, meni su nekoliko puta stavljali prislušne uređaje na telefon. Nastavio sam da dobijam pretnje, jer nekome nisam odgovarao. Od jednog od tadašnjih načelnika SUP dobio sam na poklon pištolj s dozvolom za nošenje. I njega sam vratio. Nisu to bila laka vremena. Ekscese su pravili pojedinci", ispričao je glumac.
Irfan je za kraj istakao da se ne plaši smrti, jer iza sebe ima šta da ostavi.
"Umro sam pre sedam godina. Odlazeći na operaciju, kad su mi ugradili tri bajpasa, znao sam da iza sebe ostavljam ime i prezime, nešto što sam uradio, tri sina i neke žene koje će me se sećati. Ne plašim se tog izdisaja. Nisam bio svestan ni udisaja kad sam rođen. Plašim se jedino muke da se do kraja dođe. Iza mene će ostati trag na koji mogu da budem ponosan".
