O tremi pred nastupe, Dejvidu Bouviju, mirnom životu u mikrosvijetovima i kućnim ljubimcima- najboljim prijateljima, razgovarali smo sa čuvenim hrvatskim muzičarem.
Pjevač glasa koji se ne zaboravlja, jedan od osnivača legendarnog benda popularnog osamdesetih Dorijan Grej bio je sagovornik MONDA.
O tremi pred nastupe, Dejvidu Bouviju, mirnom životu u mikrosvijetovima i kućnim ljubimcima- najboljim prijateljima, razgovarali smo sa čuvenim hrvatskim muzičarem.
Da li ćete na ponovo prirediti emotivni rolerkoster na koncertu kao prošle godine?
Nekad volim te kompleksne projekte.
Nastup je težak proces, ali proces u kojem uvek uspem da pobijedim. Ipak, uvek mi je teško tog dana pred nastup. Budem jako nervozan i imam tremu.
Konkretan razlog za to nema, ali me tako adrenalin udara, da ne mogu drugačije da se osećam.
Ne mogu ni da jedem, ni da pijem, ni da dišem tog dana...Sve do koncerta, a onda kreće potpuno oslobađanje enerije. Recimo da na mene nastupi deluju katarzično, a da je trema pokretač.
Sjećam se nastupa Stivija Vondera koji sam skoro pogledao na YouTubu i vidi se da čovek ima tremu. Ja volim da vidim umetnika koji zadrhti i koji pobijedi to. I ide dalje, a emocija je sve jača i jača.
Bio sam klinac i nisam kapirao muziku kao nešto kompleksno. Imao sam tu sreću da naletim na jedan bračni par, na Maria Krištofića i Sanju Bahrah. Oni su došli na drugi koncert mog benda Dorijan Grej, na naš drugi koncert ikada. Prišli su nam i razgovarali s nama o muzici, pa su nas na kraju i pozvali da dođemo kod njih u posjetu. Tada sam prvi put imao priliku da vidim kako izgleda stan nekog ko je pasionirani kolekcionar ploča. Sjećam se da su imali opaki gramofon. Diskretno su nas Mario i Sandra podučavali, pa ko god je hteo da nešto nauči, mogao je.
Tada nisam znao šta znači dobar omot albuma, dobra fotografija...
Onda sam dobio neke super knjige o Vorholu, o Bouviju na sceni...i shvatio da se ljudi bave time kako će im izgleda nastup, šta će obući. Shvatio sam da je i fotografija bitan dio prezentacije sebe uz tu muziku koju stvaraš...
I da...najviše sam učio uz Dejvida Bouvija definitivno.
Jako smo slični nas dvojica. Svi ga doživljavaju kao ozbiljnog gospodina, a Igi Pop stalno priča kako se jedan jedini put bukvalno upiškio od smijeha kada je Bouvi pričao neke anegdote u studiju.
Krivo mi je što mu se to dogodilo. Svoju bolest je gospodski shvatio i uz to snimio i album "Blackstar". Ne znam da li znate da taj naziv albuma zapravo ne znači "Crna zvijezda", već je stručni izraz koji upotrebljavaju američki doktori za metastaze.
Kada kažu "He went on the black star", to znači da je on sada u crnoj zvijezdi i njemu više nema spasa...
I on se kroz cio jedan album, opraštao od ljudi. Javnost ne zna gde je sahranjen, kada i kako. Ja nikada ne bih uspio da uradim to što je on, vjerovatno bi se sklupčao i čekao, a on je skupio petlju i napravio album. To su pravi ljudi...
O mladolikom izgledu
Uvek smo se pitali kako Massimo uspijeva da izgleda tako mladoliko. Verujte da uživo izgleda još bolje nego na fotografijama.
"Udomite psa! Imam psa, energičnog boksera, koji ima skoro 50 kilograma, koji voli da trči, da se igra...Samo se prepustite, dajte mu se. Time ćete se i vi kretati i biti zdraviji, a samim tim ćete i bolje izgledati. Sa svojim psom pređem osam do 10 kilometara u toku dana. Naravno, ne mogu sebi da priuštim da to radim svakog dana zbog obaveza, pa se nekoliko puta nedjeljno njime bavi moja ćerka.
Supruga je zadužena za jutarnju šetnju, a ja za onu večernju, koja traje sat, dva.
On je divan i on je moj najbolji prijatelj i najbolje biće koju poznajem. Ta čistoća koju psi imaju u duši je nešto najljepše što možete spoznati. Psi ne znaju šta je dobro i zlo, i oni reaguju instiktivno. Nikad vas neće ujesti, jer vas mrze ili jer vas ne vole ili jer imaju neke političke namere. Pas te ujede, jer se uplašio tog trenutka. U principu ja samo dobro dobijam od životinja. I zato jako cijenim životinjski i biljni svet.
Znate kada ljudi pričaju kako zamišljaju raj...To su obično zeleni parkovi, puno voća i povrća koje možete ubrati, životinje slobodno trčkaraju oko vas... Zar ne vidite da toga ima na ovoj planeti na kojoj živimo? Zato me strašno ljuti kada čujem da istražuju Mars, na primjer, a ni ovu našu Zemlju nismo istražili do kraja, već je samo uništavamo.
Mi proučavamo neku osušenu balu na Marsu, a Zemlji oduzimamo život...To je suludo. Zato sam primoran da živim u svom mikro svijetu, jer mi je isuviše bolno da gledam to što se dešava.
