Možda mislite da pada s neba, ali prisetimo se i jedne druge, romantične teorije koja nam stiže od Edvarda Makazorukog.
Jedan od najuspešnijih, i svakako najromantičnijih filmova Tima Bartona, ove godine slavi 25. rođendan. Početak znate – baka priča unuci odakle dolazi sneg, i to se pretvara u njeno sećanje na Edvarda, kog je upoznala kao tinejdžerka. Nesuđena ljubavna priča o devojci i "čudovištu" sa makazama umesto prstiju oduševljava romantične duše, ali i fanove Džonija Depa, već dve i po decenije.
Scenario je napisala Kerolin Tompson, po originalnoj priči Tima Bartona. Dok je reditelj odrastao u Burbenku u Kaliforniji, često se osećao izolovanim i neprihvaćenim od strane okoline.
"Izgledalo je kao da, iz nekog nejasnog razloga, niko ne želi da priča sa mnom, svi su samo želeli da me ostave samog", prisetio se Tim u jednom intervjuu. Lik Edvarda je nacrtao kao tinejdžer.
Osim tinejdžerskog osećanja izolovanosti i izopštenosti, priča se oslanja i na klasike filma i književnosti kao što su "Frankenštajn", "Fantom iz opere", "Zvonar Bogorodičine crkve", "Lepotica i zver", ali i "King Kong". Elemente svih njih možete pronaći u priči o Edvardu, "čudovištu" koje je stvorio čovek, koje strahuje od svoje okoline iako žarko želi da ga ona prihvati, i slučajno povređuje osobe oko sebe, uključujući i lepoticu u koju se zaljubio. I naravno, na kraju, žudi da se vrati svom usamljenom prebivalištu.
Što se tiče podele uloga, studio "Foks" je insistirao da se Barton sastane sa mladom zvezdom, Tomom Kruzom, i da mu ulogu Edvarda.
"Tom je bio zanimljiv, ali svakako nije bio moj idealni Edvard. Pristao sam da razgovaram sa njim. Bila su pokrenuta mnoga pitanja, između ostalog, hteo je da promenimo kraj da bude srećniji. Mislim da je ovako ispalo najbolje", pristojno je rekao Barton.
On je "iskulirao" i kralja popa Majkla Džeksona, koji je želeo da igra Edvarda, ali ga je Barton potpuno ignorisao. Interesovali su se i Robert Dauni Džunior i Vilijam Hart, ali Barton je pristao samo da popriča još sa Tomom Henksom, koji je ipak odbio film da bi snimio "Bonfire of the vanities".
Uloga Kim, devojke u koju se Edvard zaljubljuje, ponuđena je Dru Barimor, ali je Barton ipak više "naginjao" Vinoni Rajder, sa kojom je prethodno sarađivao na "Bitlđusu".
Edvard je pronađen kada se Barton sastao sa Džonijem Depom, mladim glumcem za koga pre tog sastanka nije ni čuo. Dep je želeo da izađe iz šablona tinejdžerskog zavodnika, koji mu je donela serija "21 Jump street".
"Poslao sam mu scenario, pročitao ga je i odmah me zvao. Plakao je kao beba. Znao sam da je uspeo da se poveže sa likom, i sa lične, i sa emotivne strane", rekao je Barton.
Da bi se pripremao za ulogu, Dep je pokušavao da izučava metode komunikacije bez dijaloga, odnosno da sazna kako će najbolje izazvati empatiju i sažaljenje bez da izgovori ijednu reč. U tome su mu pomogli filmovi Čarlija Čaplina, koje je opsesivno gledao, i na njegovim pokretima je zasnovao neke od Edvardovih.
Dep i Rajderova su, inače, bili u vezi od pre početka snimanja. Rastali su se tri godine kasnije.
Dep je u više intervjua kazao da "ni za milion godina" ne bi poverovao da će mu Barton dati ulogu, i da niko nije bio iznenađeniji od njega kada je dobio poziv "Čestitam, ti si Edvard". Prisetio se i nekih anegdota sa snimanja.
"Često me pitaju da li sam se posekao dok sam snimao. Ja nisam, ali nažalost, jesam 'seckao' druge. Entoni Majkl Hol, koji je igrao Džima, više puta je osetio moja sečiva. Jednom je bio zaista grozno, snimali smo scenu borbe kada me policajci jure, i posekao sam ga odmah pored oka. Prestravio sam se", rekao je Dep.
Glumac je zadržao i odelo u kom mu je pozlilo, i "fatalne" rukavice sa sečivima.
"I dalje imam i kostim, i makaze, za slučaj da mi karijera propadne. Ako ne budem više snimao, možda ćete me za par godina videti kako se iznamljujem u ulozi Edvarda za dečje rođendane. Oko 200 dolara po rođendanu", našalio se Dep u intervjuu za "Njujork post".
"Mislio sam da Edvard, pošto nije ni ljudsko biće, ni robot, ne mora mnogo da govori", rekao je glumac. I zaista, za 105 minuta koliko traje film, Edvard kaže samo 169 reči.
Uloga neimenovanog Izumitelja od početka je bila napisana za kralja horora Vinsenta Prajsa. Barton je odrastao uz njegove filmove (i verovatno zbog njega često gledao pod krevet pre spavanja), i konačno je 1982. dobio priliku da sarađuju na drugom "Diznijevom" hororu, šestominutnom ostvarenju "Vinsent". Taj film je, inače, prilično teško naći, pošto nikada nije pojedinačno objavljen, odnosno pušten u prodaju. Može se naći na kolekcionarskom izdanju "Nightmare before Christmas" iz 2008. Ipak, nakon snimanja "Vinsenta" u kom je Prajs bio narator, on i Barton ostali su prijatelji, i legenda horora bez razmišljanja je prihvatila da igra Izumitelja.
Nažalost, to će Prajsu biti poslednja uloga.
Slavni glumac bio je strastveni pušač čitavog života, i bolovao je od emfizema i Parkinsonove bolesti. Zbog simptoma, koji su bili izraženi pred kraj njegovog života, planiran broj Prajsovih scena je osetno smanjen. Prajs je umro 25. oktobra 1993, od raka pluća. Kremiran je, a njegov pepeo bačen je sa litice Point Djum u Kaliforniji u Atlantski okean.
Kada je našao ekipu glumaca, Barton se bacio na traženje lokacije. Iako je namerno želeo da snima u kraju u Burbenku u kom je odrastao, primetio je da se to naselje bitno izmenilo u odnosu na njegove tinejdžerske dane, pa je našao lokacije po naseljima u zalivu Tampa Bej na Floridi.
"Hteli smo generičko, potpuno bezlično predgrađe, bez trunke emocija", rekao je scenograf Bo Velč.
"Ideja je bila da predgrađe izgleda čudno, ali ne loše ili zlonamerno", dodao je Barton.
Da bi kuće izgledale još "paraoničnije i uvrnutije", Velč je odlučio da svaku od njih ofarba u jednu od četiri boje – "zelenu kao morsku penu, prljavu boju kože, boju putera i prljavo plavu". Gledano spolja, kućicama su smanjeni prozori, kako bi izgledale još nepristupačnije.
Inače, nekim od stanara tog naselja su se "prljave" boje toliko dopale, da su odbili da im se kuće ponovo okreče, o trošku ekipe, u stare boje.
Izrada Edvardovih ruku poverena je Stenu Vinstonu. Legendarni mag specijalnih efekata tvorac je, između ostalog, raznih čudovišta i drugih potrepština za filmove kao što su "Terminator", "Avatar", "Park iz doba Jure", "Iron man" i drugi. Vinston je četiri puta nagrađen Oskarom za svoje tvorevine.
Inače, film je inspirisao naučnike da jednom izumrlom morskom stvorenju, nalik jastogu, daju ime po Edvardu, odnosno Depu. To stvorenje, koje je živelo pre oko 500 miliona godina, dobilo je ime Kuteničela Depi.
Džonija Depa su svakodnevno šminkali i nameštali mu frizuru skoro dva sata. Edvardova kosa je, inače, napravljena po uzoru na frizuru Roberta Smita iz benda The Cure. Kožni kostim koji Edvard nosi, uz vrelo kalifornijsko vreme, doprineo je tome da Dep nekoliko puta padne u nesvest tokom snimanja. Pozlilo mu je i u sceni u kojoj ga komšinice hrane, pošto su tu scenu morali da ponavljaju više od deset puta. Na kraju se ispovraćao.
Film je dobio nominaciju za Oskara za najbolju šminku, međutim, izgubio je od filma "Dik Trejsi".
Edvard je četvrti put spojio Bartona i genijalnog kompozitora Denija Elfmana. Obojica ovaj film navode kao jedno od svojih najdražih, ali i najličnijih dela koja pogađaju pravo u srce. Elfman je napisao 16 neverovatnih numera za ovaj film, uz pomoć orkestra od 79 muzičara.
Mi izdvajamo "Ice dance".
Šminka, efekti, muzika, sjajna Depova gluma, pobrali su pohvale kritičara i publike širom sveta. Ali jedna scena je, prema pisanju filmske štampe, potpuno šokirala gledaoce.
Edvard pred kraj filma ubija Džima, besnog srednjoškolskog sportistu koji je bio dečko Edvardove ljubavi Kim. Mnogi su bili zapanjeni ovom scenom, pošto uopšte nije išla uz "bajkoviti" karakter filma, niti uz Edvardovu zapravo nežnu ličnost.
Barton je i za to imao objašnjenje.
"Scena u kojoj srednjoškolski sportista koji je maltretirao slabije od sebe umire, je ostvarenje jednog od mojih tinejdžerskih snova".
