U iznenađujuće velikom broju zemalja, seks sa životinjama je još legalan, a u Crnoj Gori se tretira krivično i/ili prekršajno. Evo šta stoji iza bestijalnosti...
Bestijalnost ili zoofilija podrazumeva periodične intenzivne seksualne fantazije koje uključuju životinje, kao i sam seksualni čin čoveka sa životinjom. Trenutno, postoji još veliki broj zemalja u kojima je zoofilija legalna, uključujići na primer, Brazil, Meksiko, Tajland, Finsku, Mađarsku i Rumuniju. U Sjedinjenim Američkim Državama ne postoji federalni zakon protiv zoofilije, iako ga većina država pravno reguliše kao krivično i/ili prekršajno delo, u nekima je to tehnički legalna aktivnost (na primer u Teksasu, Kentakiju, Nevadi, Nju Džersiju, Vajomingu...). U Srbiji se zoofilija tretira kao krivično ili prekršajno delo, u zavisnosti od konkretnog slučaja. Evo šta o ovoj osetljivoj temi za "Indipendent" piše dr Mark Grifits, sa Trent univerziteta u Notingemu...
Ameriku je još '50. godina šokirao takozvani Kinsijev izveštaj, u kojem je dr Alfred Kinsi, na osnovu temeljnog istraživanja o seksualnom ponašanju, tvrdio da u proseku osam odsto muškaraca i četiri odsto žena tokom života ima najmanje jedno seksualno iskustvo sa životinjom. Zoofilnih epizoda bilo je (možda očekivano), mnogo više među populacijom koja živi u ruralnim predelima (recimo, među muškarcima koji rade na farmama čak 17 odsto ih je prijavilo orgazam zahvaljujući epizodi koja je na neki način uključivala životinje. Kinsijevi podaci kažu da su najčešće u to bila uključena telad, ovce, magarci, guske ili patke, psi i mačke).
Čuveni seksolog profesor dr Džon Mani '70. godina tvrdio je da su epizode zoofilije obično prolazne, te da se javljaju kad nije dostupna druga mogućnost kojom bi se postigao cilj - seksualno 'pražnjenje'.
Ali, istraživanje iz 2000. godine pokazuje da to nije slučaj. Do pojave interneta, svako istraživanje na ovu temu bilo je takozvana studija slučaja, zasnovana na iskustvima pojedinaca koji su potražili pomoć, lečenje zbog svojih seksualnih sklonosti. Međutim, internet je omogućio "udruživanje istomišljenika", tako da sada postoje desetine sajtova i četova na kojima zoofili razmenjuju iskustva, ali i video snimke...
Nova istraživanja zasnivaju se na podacima prikupljenim sa interneta, dakle, uzorci su neklinički. Ali, možda upravo zato, pokazalo se da većina ljudi (i muškaraca i žena) koji sami sebe karakterišu kao zoofile, seks sa životinjama ima jer to želi, a ne zato što nema drugi "izlaz". To je, dakle, njihova seksualna preferencija, a ne pitanje nemogućnosti drugog rešenja. Kao najčešći motiv navode se osećaj da ih životinja privlači, bilo kao objekat ljubavi, bilo kao predmet seksualne želje.
Na primer, studija dr Hani Milecki uključila je iskaze 93 zoofila (82 muškarca i 11 žena). Svega 12 odsto ispitanika reklo je da je seks sa životinjom imalo jer nisu imali partnera (čoveka ili ženu, dakle), a sedam odsto njih izjavilo je da je tome pribeglo jer su suviše stidljivi da bi seks imali sa drugim čovekom ili ženom. Svih 11 žena izjavilo je da je seks sa životinjom imalo jer ih je ta životinja seksualno privukla, iz ljubavi i požude to je učinilo 67 odsto žena, a isto toliko njih je kao razlog za seksualni odnos sa životinjom navelo da je "životinja želela seks". Većina zoofila koji su učestvovali u istraživanju dr Milecki preferira seks sa psom (87 odsto muškaraca i 100 odsto žena), i/ili konjem (81 odsto mušakaraca i 73 odsto žena). Svega osam odsto ispitanika muškog pola i nijedna žena izjavilo je da bi želelo da prestane da upražnjava seks sa životinjama.
Za razliku od ranijih studija na ovu temu, istraživanja sprovedena od 2000. naovamo pokazuju da većina zoofila zapravo ne pokazuje nikakvu klinički značajniju formu patnje ili oštećenja zbog posledica njihovog ponašanja.
Studija dr Anil Agraval iz 2011, objavljena u Žurnalu sudske i pravne medicine pobrojala je deset tipova zoofilije:
Igranje uloga - nikad ne dolazi do seksa sa životinjama, ali se seksualno uzbuđenje postiže kad se partner pretvara da je životinja.
Romantična zoofilija - životinje se čuvaju kao kućni ljubimci da bi se postigla psihoseksualna stimulacija, ali zapravo ne dolazi ni do kakve forme seksualnog kontakta.
Fantazije - osoba samo fantazira o seksu sa životinjom, ali to nikad zaista ne uradi.
Taktilna zoofilija - osobu seksualno uzbuđuje dodirivanje i milovanje životinje ili životinje i genitalnih organa, ali nikad ne dolazi do samog seksualnog čina sa životinjom o kojoj je reč-
Fetišisti - osoba predmete životinjskog porekla, naročito krzno, koristi kao erotski stimulus i ključni faktor u seksualnom uzbuđenju, ali i seksualnoj aktivnosti (tipično masturbaciji).
Sadisti - seksualno uzbuđenje izaziva mučenje živorinja (zoosadizam), ali nikad ne dolazi do seksualnog čina sa životinjom.
Oportunisti - osoba ima seks i sa ljudima, ali će imati i odnos sa životinjom ako joj se ukaže prilika.
Zooseksualnost - seks sa životinjama se preferira, ali osoba može imati seks i sa ljudima.
Homicidna bestijalnost - osoba mora da ubije životinju, a zatim dolazi do seksualnog čina sa lešom.
Isključiva zooseksualnost - osoba može imati seks isključivo sa životinjom, ljudi ne dolaze u obzir.
Mnogi zoofili veruju da će, u godinama koje dolaze, njihovo seksualno opredeljenje postati samo "jedno od mogućih". Ali, teško će se to ikada desiti, na prvom mestu zato što je za prihvatanje određene forme seksualnog ponašanja kao nedevijantne neophodno da obe strane daju pristanak. A to u slučaju životinja ipak nije, niti će ikada biti moguće. Uprkos tome što mnogi zoofili tvrde da i životinja to "želi".
