Ispovest Srbina koji je ostao u Vuhanu: "Kako bude njima, neka bude i meni"

"Kinezi me poštuju, a ja stalno ističem da sam Srbin, da zapamte", kaže mladić iz Niša koji je odbio evakuaciju i postao u epicentru zaraze kronavirusom.

"Da se ponovi dan kad sam mogao da odem, istu bih odluku doneo. Da, odbio sam evakuaciju. Roditelji i sestra su bili u šoku. Prijatelji u neverici. Moje kineske kolege ćutale su. Sad razumem tu njihovu tišinu. Bio je to dan kad su svi odlazili. Ko god je mogao otišao je. Razumem ih, ali sada bolje razumem i ćutanje mojih kineskih kolega. Ni trunku se ne kajem što sam ostao, svestan toga da, možda, rizikujem i život."

Tri po ponoći, petak uoči ovog vikenda. Zvonio je sat, ludilo jedno. U Kini je - deset. U Vuhanu sat više. Tamo, u glavnom gradu provincije Hubej, epicentru virusa korona - za koji, kažu, još leka nema, a možda i ima samo ga kriju - ekipa Novostije pozvonila momku N. M, koga u kineskom komšiluku svi znaju kao Džonija, koji je odbio evakuaciju i ostao među "svojim Kinezima".

"Kako bude njima, neka bude i meni", odgovorio je iz prve, uz osmehe, kao da su ga zatekli na odmoru. "Šta da nagađam šta će biti?! Biće sve u redu, ja tako razmišljam. Zašto ne bi bilo? Uz ovakve mere zaštite, uz ovakvu disciplinu naroda kome se divim, zašto ne bi bilo sve u redu? Maske su obavezne. Na svakom koraku u kvartu u kome živim medicinski radnici nam mere temperaturu. Sve je dezinfikovano, sve miriše, mislim da je ovo danas najčistiji grad na svetu... Ni u čemu ne oskudevam. Na adrese kuriri dopremaju vodu, hleb i sve što je potrebno, u prodavnicama ima svega. Cene su iste kao pre izbijanja epidemije. Zato me ponekad začude vesti da je sve poskupelo, čak i zaštitna sredstva. Evo, na primer, pre neki dan sam u apoteci kupio dva pakovanja od po deset maski i to me koštalo 32 juana, što je oko 400 dinara."

U Kinu se ovaj Srbin iz okoline Niša uputio u septembru protekle godine. Odabrali su ga na konkursu za Vuhan, da tamo, u jednoj internacionalnoj školi, predaje engleski. U kofer je spakovao samo svoje 33 godine, znanje i svu mladalačku energiju. Cilj mu je bio da zaradi toliko da ne samo da ne bude teret roditeljima, već i da im pomogne.

"Dočekao me je prelepi grad Vuhan na reci Jangce. Grad iz tri dela, a svaki deo na reci. Hanjang, Hanghou i Vučan. U Vučanu mi je škola, u kojoj, u tri razreda u kojima je po 40 đaka, predajem engleski i matematiku. Još pre dolaska, obezbedili su mi stan: dve spavaće sobe, veliki dnevni prostor, kupatilo, ostavu... Sve to je škola platila, a uz to garantovala mesečno primanje od celih hiljadu i po dolara. Sasvim dovoljno i za mene i da pomognem roditelje. Oni su u stalnom strahu. Pogotovo majka, stalno zove. Pre neki dan kaže: 'Sine, u Hongkongu nestalo maski!' Ne znam da li da se nasmejem ili da zaplačem... 'Majko, da li ti znaš koliko je odavde udaljen Hongkong, nije to ko Sićevo od Niša.'"

Zbog roditelja ovaj mladi čovek ne želi da mu se navede puno ime i prezime. Oni su stalno na udaru. A tek kako bi bilo da mu se ime i fotografija u novinama objave. Svi bi, kaže, nagrnuli i svi kopali po sumnjama njegovih najdražih - da li je njihov sin tamo dobro ili ih samo teši. Svi bi opet nagrnuli da pitaju: da li je lud kad se ne vraća, i šta još čeka? Mnogo je vremena trebalo da protekne da njegova majka ogugla na ovakva i slična pitanja. Na sve laži o masovnom pomoru naroda o kojima sluša uglavnom iz zapadnih izvora.

"Naša posla. Od toga sam se ja udaljio. Ovo ovde, gde sam sada, druga je priča. Ovde je neverovatna solidarnost među ljudima. Posebno poštovanje je prema nama, koji smo ostali. A nije nas mnogo ostalo. Moja koleginica iz Afrike sa porodicom, suprugom i dvoje dece. Jaka je kao zemlja. Druga je iz Kazahstana, sa suprugom i detetom. Četvoro nas je, zapravo, ostalo. To Kinezi cene. Donesu mi vodu, neće da naplate, doture cigarete, neće da naplate. Kažu: 'Vi ste ostali sa nama kad je najteže.' Ja im onda uzvratim, i pravo da vam kažem, stalno ističem da sam Srbin i da sam ponosan na svoje poreklo i svoju otadžbinu. Ne govorim to samo zbog sebe, već i zbog drugih mladih ljudi koji bi, možda, kada se sve ovo slegne, došli u Kinu da zarade za egzistenciju. Više će i njih ceniti."

U Vuhanu se situacija polako normalizuje

"Vidim da su krenuli i autobusi, špartaju kuriri sa raznim pošiljkama, ali vidim i čujem da preleću i avioni preko zgrade u kojoj stanujem, to su avioni za snabdevanje", raportira iz Vuhana Nišlija koji se, kao sadnica pirinča, primio u dolini Jangcea.

"Primio sam se, tačno je. Primio sam se i pre nego što su sada počeli da me obožavaju. Prosto, nemam reči da opišem koliko je ovaj narod zahvalan kada si sa njima u teško vreme. Nisam kalkulisao, ovome se nisam nadao, ali mi njihova pažnja i briga nameću obavezu da ja budem odgovoran. Da uzvratim poštovanjem zakona i discipline kako bi se epidemija zaustavila."

Kako procenjuje da će se život u Vuhanu i provinciji Hubej normalizovati?

"Realno, a to zaključujem na osnovu razgovora sa prijateljima i kolegama, do normalizacije bi moglo da dođe tek sredinom ili krajem marta. Što se mene tiče, za mene je ovo sve normalno i ja ostajem."

Na kraju, poručio je:

"Kada bismo mi kao Kinezi barem donekle bili ovako disciplinovani, kada bismo poštovali zakone, rad i red, gde bi nama i našoj lepoj Srbiji bio kraj..."

Zahvalan Ambasadi Srbije

"Želim da u Srbiji pozdravim sve, posebno one koji imaju predrasude prema ovoj situaciji koja je pogodila divan kineski narod. Takođe, bio bih nepravedan ukoliko ne bih zahvalio Ambasadi Srbije u Pekingu, čije je osoblje pokazalo neverovatnu brigu prema nama koji smo ostali u Vuhanu i poseban trud za one koji su želeli da budu evakuisani. Naša ambasada je prva krenula sa evakuacijom onih koji su želeli da odu, dok su diplomatska predstavništva drugih zemalja još bila u dilemi da li da se njihovi državljani evakuišu ili ne. Nama je sve bilo dostupno, a, na primer, američki državljani su plaćali po hiljadu dolara karte za evakuaciju do prve sigurne destinacije."

Računaju na nas

"Dok traje karantin, svi mi koji smo ostali, a koji smo vezani za školu u kojoj smo radili pre epidemije, koja na nas računa da ćemo ostati i posle, primamo polovinu plate. Moguće je da od 15. marta počnemo sa onlajn-nastavom, a takvu mogućnost imaju i naše kolege u drugim delovima Kine, " zaključuje 33-godišnji Nišlija.