Zašto je bolje da razgovarate sa decom, umesto da vičete na decu i kako da to izvedete a da ipak postignete svoj cilj.
Evo šta kaže nauka. I pre nego što kažete "nas su tukli, pa nam ništa nije falilo", podsetili bismo vas da su ovaj svet ovakvim kakav je (i na koji verovatno imate hiljadu zamerki) napravile upravo te generacije koje su "tukli, pa im ništa nije falilo".
Studija naučnika sa Univerziteta u Pitsburgu i Univerziteta Mičigena proučavala je kako vikanje na decu tokom tinejdžerskog uzrasta utiče na njihovo ponašanje. Psiholozi su tokom istraživanja razgovarali sa decom i njihovim roditeljima, davali im upitinke da popunjavaju i pratili situaciju tokom godina.
U istraživanju je učestvovalo 976 dece uzrasta od 13 do 14 godina, koja su izabrana iz 10 različitih škola, i sva su živela u porodicama sa oba roditelja.
Prvi put, deca su anketirana u sedmom razredu, a zatim i godinu dana kasnije.
Ispostavilo se da deca koja su sa 13 godina bila izložena grubim metodama disciplinovanja, iako je ono bilo samo verbalno, ne i fizičko, što znači da je podrazumevalo vikanje i/ili korišćenje uvredljivog rečnika, svega godinu dana kasnije imaju veći rizik od razvoja depresije i drugih poremećaja mentalnog zdravlja.
Interesantno je da su rezultati pokazali da teške reči i vikanje ostavljaju ozbiljne posledice i na decu koja se inače osećaju voljeno, i nemaju problema u porodici.
Drugim rečima, koliko god da volite decu, ako urlate na njih kad vas naljute, ona se osećaju kao da ih ne volite bezuslovno i dosledno.
Stvar je u tome što teške reči, uključujući i komentare da je dete "lenjo", "glupo", "nesposobno", uz povišen ton, kod dece izazivaju snažan osećaj nesigurnosti, osećaj da nisu dovoljno dobri, da nisu dovoljno vredni, što može imati ozbilje i dugoročne posledice kasnije tokom života.
Da li vam je palo na pamet nekad da bi trebalo da prestanete da vičete, da bi deca mogla da čuju ono što im stvarno govorite? Ima istine u tome.
A najbolji deo je to što će deca ubrzo početi da vas slušaju više nego ranije, poštovaće vas više, jer neće prisustvovati scenama u kojima urlate jer ste izgubili kontrolu, i vaš odnos dobiće sasvim novu dimenziju.
Dete će vam se poveraravati više, razgovarati sa vama i raditi ono što se od njega očekuje, ne dovodeći vas u situaciju da poželite da podignete ton.
Teško je, naravno, ostati pribran sve vreme, ima situacija u kojima želite da ih "smoždite", kad ste umorni i nemate snage ni živaca da se nosite sa svime što vas je snašlo tog dana.
Ali… kad urlate na decu, to obično znači da postoji neki dublji problem. Nešto drugo što vas jede iznutra toliko da ne možete da se kontrolišete. Vrlo retko je stvarno uzrok tome nešto što deca rade.
Igračke nisu na mestu? Dečja soba je u haosu? Koliko bi vas to stvarno iznerviralo, da nemate problema na poslu, ili u porodici, da vas ne čeka još gomila prljavih sudova ili veša za peglanje?
U većini situacija, to što dete uradi bude samo ona jedna "mala stvar koja je previše" za taj dan, ili tu nedelju… I eksplodirate. I to je ljudski. Samo treba da budete svesni toga.
Istraživanja pokazuju da u proseku 98% roditelja urla na decu, čak 90% njih i pre nego što je dete napunilo dve godine.
A vikanje na sasvim malu decu je forma psihološke agresije koja ostavlja posledice.
Ako vičete više nego što biste želeli, niste jedini, nemojte biti suviše strogi prema sebi. Nemojte dozvoliti da vas izjeda krivica kad klinci utonu u san, vi dođete da ih poljubite još jednom i setite se koliko je grozno bilo to veče. Sutra je novi dan, možete da promenite stvari, vi ste odrasla, odgovorna osoba, i vi određujete pravila.
Šta možete da uradite? Pa… vežbajte samokontrolu.
Pokušajte to da posmatrate ovako. Vi želite da vaša deca rade ispravne stvari zato što je to ono što treba da urade, a ne zato što vas se boje, zar ne?
Želite da poštuju pravila i lepo se ponašaju jer tako treba da se radi, a ne iz straha.
Želite da ih odgajite tako da kasnije tokom života uvek urade pravu stvar jer znaju da je to ispravno i da bi to trebalo da urade, ne zato što se boje posledica.
To ćete postići tako što ćete se pravila pridržavati uvek i bez izuzetka, i naučićete decu da nepoštovanje pravila bez izuzetka nosi određene posledice.
Toliko je jednostavno. Soba nije sređena? Nema telefona/tableta/igranja u parkiću tog popodneva. I nema nikakve potrebe da bilo ko podiže glas zbog toga.
Ne postoji ni jedan problem, u porodici, sa detetom, ili bilo kojim članom porodice koji ne može da se reši mirnim tonom. Ili, preciznije: ne postoji ni jedan problem u porodici, sa detetom, ili bilo kojim članom porodice koji može da se reši urlanjem.
Sledeći put kad budete imali osećaj da morate da vičete, setite se samo da vas nikad niko neće bolje razumeti samo zato što se derete. I to važi i za decu. Pričajte sa njima, nemojte da vičete na njih.
