Kolumnistkinja MONDA Sandra Todorović aka Sandra Jbte prešla je sa riječi na djela. Igrajte se u seksu, raspalite maštu. Vi ste sekretarica, on direktor. Ili: vi ste Jovanka Broz, a on Tito!
Bile su to one godine kada shvatiš da si u seksualnom smislu isprobao sve što ti vesla čamac. Imaš tu i tamo neku nazovi stabilnu vezu, pa je s vremena na vrijeme reanimiraš nekim opakim komadom seksi veša u kombinaciji sa vrtoglavim štiklama. Najoriginalnije što sam u tom periodu probala je: "Ima da te namažem Nutelom, pa da vidiš", što se obično završavalo jutarnjim prizorom muškarca musavog oko usta od uveta do uveta, i posteljina koja je izgledala kao da se na njoj neko porodio.
Elem, dođe i vrijeme kada shvatiš da je sve to nekako bledunjavo, neinspirativno, te da si ti u seksualnom smislu iznad tih tričarija koje te više ne uzbuđuju. Vrijeme je da se probaju nove stvari. Za nove nepoznanice, potreban je i novi dasa iskusan u tome, jer je ovaj stari stao kod tegle sa Nutelom.
Jasno ti je da je to njegov maksimum i da na eksplicitnije od toga neće pristati. Novi dasa je na pomolu, nesvjestan da mu sleduje razularena žena koja ima unaprijed smišljene seksualne projekte. Zajeban je onaj dio kad znaš da će da dođe do seksa, al nisi sigurna šta smiješ da predložiš. Mejnstrim si prevazišla. U toj kombinaciji nema ljubavi, pa ne možeš da "vodiš ljubav".
Potrebno ti je životinjsko opštenje, gdje se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Iz ličnog iskustva predlažem iskren razgovor na temu šta koga vozi. Ništa se ne podrazumijeva niti pretpostavlja. Direktno raspališ pitanje, pa ako vidiš da se čovjek smijulji kao šiparica i kaže ti 'baš si luckasta', odustaj odmah. Nema od toga ništa. Čovjek koji je spreman na sve, pristaje na sve odmah. Ne snebiva se, iznenađuje i zaprepašćuje.
Da skratim uvod, upustismo se mi posle prve, strastvene noći u ozbiljan hot čet. Nismo se baš dobro poznavali, pa sam čet iskoristila da raspalim pitanje vezano za role playing. Ako zna šta je uopšte role playing, radujem se. Poznat mu je termin. Zna o čemu se tu radi. Koliko god djelovalo neozbljno, role playing igre imaju svoja pravila koja moraju da se ispoštuju. Ako ih nema, vi ste onda samo muškarac i žena u kostimima. Od početka do kraja igre vi ste ta neka druga osoba koju glumite. Nema prekidanja. To sam željela da probam. Vjerovala sam da je u najmanju ruku prokleto zabavno.
Upita on mene sasvim ozbiljan, da li bih mogla da tog dana posle radnog vremena dođem do njega da mu donesem ona dokumenta što nije potpisao, da potpiše, jer su ta dokumenta jako važna i moraju sjutra da budu na njegovom stolu do deset ujutru. Takođe ima da mi izdiktira jedan važan ugovor da otkucam. I dalje gledam u čet prozor, rukom napipavam mobilni. Potrebna pomoć prijatelja. Kao u kvizu. Imam pitanje za milion dolara.
- "Je l' imaš bijelu košulju i crnu mini suknju? I tvoje naočari mi trebaju".
- "Je l' ti to ideš da pjevaš u horu za slabovide?".
- "Ne zajebavaj, večeras sam sekretarica. Moram ’direktoru’ da odnesem neka dokumenta da potpiše".
- "Ma, šta kažeš! I on hoće sve, ne snebiva se? Nije se ni smijuljio, kikotao, ništa?".
- "Nije. Toliko sam ga dugo tražila, da bih pristala da budemo Betmen i Robin, samo da se vozimo na istoj talasnoj dužini, u istom smjeru, bez prekidanja".
Outfit osmišljen do perfekcije. 18+ sekretarica. Lap top, fascikla sa papirima, raspuštena kosa (jer nije radno vrijeme) i ešarpa oko vrata. Na stepeništu do njegovog stana, počinjem da drhtim od uzbuđenja. Od potiljka niz kičmu me prožima prijatna jeza. Od želje da sve bude kako treba mi se podiže nivo adrenalina u krvi od koga mi gore uši i obrazi. Ruke su mi hladne. Generalno mi je hladno jer imam na sebi bukvalno dvije krpice. Dolazim ispred njegovih vrata. Strah me je da pozvonim, da zvono slučajno nema neku melodiju tipa La kukarača, ili Bože pravde, pa da se vratim kući prije nego što sam došla.
Pokucala sam tiho, tri puta.
Otvorila su se vrata, ja sam stajala zaleđena što od hladnoće, uzbuđenja, što od prizora predivnog stvora obučenog u ekskluzivnu direktorsku odeždu koji je apsolutno mrtav ozbiljan rekao:
"Uđite Sandra, možete sjesti ovde". Sipao nam je viski, i rekao: "Dajte mi te papire što treba da potpišem".
"Direktore, izvinite što kasnim...".
"Ko kasni, mora da bude kažnjen. A da vam ne bih odbijao od plate...".
Čovek se lako navikne na bolje, ja da vam kažem. Od tog dana, nismo prestali da se igramo. Ostalo vrijeme smo ono što jesmo, on i ja. Transformisali smo ljubav u igru, jer nam se tako više dopada.
Razumijemo se jednim pogledom. Presretnemo jedno drugom misao u letu. Ne držimo se za ruke na ulici. Ne zovemo jedno drugo Cici i Mici (znate šta hoću da kažem). Ne tepamo međusobno debilnim glasićima. Svaki put se lovimo iznova i trudimo za neizmjernu naklonost onog drugog. I to je ono što nas održava. Savršena mjera igre, seksa i ljubavi.
Prekopajte plakare. Tamo sigurno stoji neka odežda koja će raspaliti vatru. Budite neozbiljni, raspustite se načisto. U ostalom, zar ne treba večeras da vam dođe majstor da vam popravi ono nešto što se pokvarilo? Broj "majstora" znate napamet, sigurna sam. A znate i tog majstora.
Ja moram da pravim punđu. Danas sam Jovanka Broz, idem na Brione da se nađem sa drugom Titom.
Napaljen je i usamljen. A i jede mu se nešto slatko.
