Zašto ne možemo da zaspimo iako smo umorni, zbog čega se mozak nije ugasio i kako to da neradnim danima "skočimo" iz kreveta? Neurolog odgovara na ova pitanja!
Prof. dr Ranko Raičević, predsednik Društva neurologa Srbije, pričao je u Jutarnjem programu o problemima sa spavanjem. Nesanica, "gledanje u plafon", pa buđenje usred noći, ili prerano, jednako nam štete kao i dani kada "prespavamo", udarimo budilnik i ostanemo u krevetu duže nego što bi trebalo.
Profesor je komentarisao studiju u kojoj su učesnici spavali u laboratoriji, sa dva vremena buđenja. Nekim danima bi im najavili da će ustati u šest, drugim danima bi znali da će se probuditi tek u devet časova. I danima kada bi trebalo ranije da ustanu, njihov nivo hormona stresa bio je visok već u 4.30, kao da iščekuju buđenje. Danima kada bi ustajali kasnije, nisu imali povišene hormone stresa, ali su se budili pospaniji.
"Priroda je napravila našu arhitektoniku sna, postoje hormoni koji regulišu precizni noćno-dnevni sistem, i mozak sve vreme obavlja nenormalnu aktivnost. Mozak je jedan odsto težine našeg tela, ali troši dve trećine glukoze i petinu krvotoka, on je regulator svih funkcija i doživljaja. Arhitektonika mu omogućava stišavanje, tako da vrši samo funkcije očuvanja života - disanje, rad srca i bubrega... Ali mi mu ne dajemo da se odmori zbog modernog načina života, mozgu je potrebno u kontinuitetu da odmara šest ili sedam sati. Paradoksalno, ne duže od osam jer su istraživanja pokazala da je i previše sna štetno. Poremećaji sna, bio on predug, prekratak ili isprekidan, faktori su rizika za bolesti srca i mozga, kao i iznenadnu smrt od tih bolesti", rekao je neurolog.
"U tom istraživanju, ljudima je bilo dosta da kraće spavaju i napravili su sebi iščekivanje ranog buđenja. A danima kada je bilo 'lako ćemo', jer se ustaje u devet, duže su spavali ali taj san nije bio kvalitetan. Oni su 'prespavali', bili su umorni i poremetili su se hormoni. Mozak se nije odmorio i zaista je bolje da budemo na donjoj granici sna, nego da preteramo", rekao je on.
Popodnevna dremka je mnogima koji se tokom noći nisu naspavali prilika da ugrabe još malo sna, ali neurolog Raičević upozorava da ne sme da traje duže od pola sata. Kada je vreme odlaska na spavanje u pitanju, donekle će zavisiti od onoga čime se bavimo.
"Oko 22 časa je idealno otići na spavanje, ali ako je mozak angažovan na visokoumnim aktivnostima, ako je bombardovan informacijama, treba mu duže da dođe u stanje da uopšte možemo da zaspimo. Ne zanemarujem ni fizički posao, i on utiče na san. Ali nije svaki san adekvatan, san ima REM i ne-REM faze, da ne zamaram sada gledaoce detaljima, mi moramo da kompletno prođemo kroz svaku od njih u jedinici vremena. I to bez prekida. A ne iz nekoliko puta da spavamo osam sati, najgora je to varijanta, jesmo spavali ali nismo prošli ni kroz jednu fazu do kraja. To je kao da neki aparat uključujete i isključujete, resetovanje nije adekvatno, nema vremena ni da se ugasi kako treba, a mi ga opet palimo. Nažalost, živimo taj život", rekao je on.
Mnogi će se pronaći u rečenici "toliko sam umoran, ali ne mogu da zaspim, mozak mi se nije ugasio". Doktor objašnjava zašto ne možemo da zaspimo čak i kada "padamo s nogu" od umora.
"Posmatrajte to ovako. Mozak ima određeni broj 'fioka', a prima milione različitih informacija. I u jednom trenutku, informacija ima više nego fioka, a mozak traži li traži gde bi mogao da ih spakuje. Zato ne možemo da zaspimo, jer mozak, kao i svaki instrument, mora da radi kako treba. Kolokvijalno rečeno, počećemo da bagujemo", kazao je on i dao primer dece koja prate "milion" stvari istovremeno.
"Deca imaju potpunu vigilnost, ona mogu da usmere pažnju na 30 dešavanja istovremeno, ali to samo znači da ih registruju. Da bi ih mozak potom obradio, potrebno je vreme, da ih sažme u informacije i sećanja kako bismo sutra znali šta smo radili, inače rizikujemo probleme sa pamćenjem", upozorio je prof. dr Raičević.
Da li je uobičajeno da nam lupa srce kada se probudimo, da osećamo kao da nam telo poručuje - ostani još desetak minuta da sediš?
"Bazična naštelovanost našeg sistema odnosi se na hormone, na adrenalin, rad srca i krvni pritisak. To je sve odbrana organizma, on nam kaže da sednemo kako bi se hemodinamika stabilizovala. U pitanju je reakcija na stres koja je stvar evolucije, nas stres tera da ustanemo, da se pripremimo za dan, zato je krvni pritisak najviši ujutru. Obavljamo previše poslova koji nemaju nužno veze sa našim obrazovanjem ili očekivanjima, i uvodimo sebe u hormonsku buru. Mnogo toga radimo danas za sutra, po pitanju zdravlja ali prevashodno mentalnog. Ko je umoran, on će brzo biti i depresivan, imaće psihičke i psihološke probleme. Mi sebe prenapregnemo danas, i ne mislimo kako ćemo sutra, za sebe i svoju porodicu jer će se naši problemi preliti i na okolinu", upozorio je doktor.
Kada ustajemo za posao, jedva se izvlačimo iz kreveta, podešavamo "snooze" na još deset minuta... A kad smo slobobodni, recimo vikendom, ustajemo vedri i čili tačno u to vreme. Zašto se to dešava?
"Mi smo pod stresom i naš unutrašnji alarm je nekom povećanom naponu. I on očekuje dodatni stimulus, jer imamo jasnu naznaku da nas čeka posao, a on je baš retko veliko zadovoljstvo. A kada je neradni dan, mi se budimo bez problema jer nemamo taj pritisak. I sam ustanem vikendom lakše nego za posao, a u isto vreme", rekao je on.
Za kraj je dao savete kako da umanjimo stres, i podvukao da ga sigurno ne možemo izbeći u potpunosti, ali možemo sebi da pomognemo.
"Izbegavajte previše sedenja, ali relativno. Ne treba da počnete odjednom da idete na trčanje, već se trudite da svakog dana imate barem 20 minuta kretanja u kontinuitetu. Bitan je režim ishrane i režim spavanja, i to su najbolji načini amortizujemo stres, on ne može da se ukine, ali ne treba da bude veći i žešći", rekao je on.
