Vedrana Rudan se u novoj kolumni ponovo dotakla svoje dece, te otkrilo šta se dogodilo nakon kolumne u kojoj ih je kritikovala.
Hrvatska književnica Vedrana Rudan, nedavno je otkrila detalje borbe sa rakom, ali se dotakla i odnosa sa decom.
"Nedavno sam pročitala kako naš poznati novinar razdragano izjavljuje, deca su naša najveća sreća i smisao života. A da mislim na svoje dete? Mislim, mislim. Je li mi ikad bilo smisao života? Nije. Jesam li čitav život činila sve da bih mu pomogla u svakom trenutku? Jesam. Pa ipak, to moje dete koje volim, u četiri meseca moje bolesti ne može naći petnaest minuta vremena za mene i posetiti me?!", rekla je izmeđuostalog Vedrana.
Sada je na svom blogu Rudan.info nastavila priču o naslednicima koji prenosimo u celosti:
"Jako sam zadovoljna odjekom mog teksta u kome sam opisala gadove, plodove utrobe svoje. Ako niste čitali na svim mogućim portalima, a ni na mom iako stoji ispod ovog testa, prepričat ću vam sadržaj.
Ja na samrti, pohlepni rak razara moje krhko, aleluja za ovo "krhko" telo, a moja prokleta deca nikako da posete umiruću majku".
Kada je moja poznanica pročitala tekst, pomislila je da pišem o njenom sinu, pa ga je sledećeg dana razbaštinila. Otišla je kod najpoznatijeg notara u Rijeci i svu svoju imovinu ostavila ćerki. Rođak je u mojoj deci prepoznao svoju i konačno prelomio — prodao je kuću u Splitu i sa ženom se seli u Trst. "Stara, tamo su nekretnine jeftinije, jeste da je Trst postao srpski, ali bolje da sam okružen Srbima nego sopstvenom decom. J**em im mater!"
Moja prijateljica je danima plakala zbog mene. U poverenju mi je rekla da je konačno srećna što nikada nije rodila. "Ne mogu da zamislim", jecala je, "ne mogu da zamislim kroz šta prolaziš, jadna. Prokleti bili."
Nekoliko portala je mog sina ubacilo u naslov i j**alo mu mater koju ne posećuje na samrti. Moj sin je oduševljen jer su ga, pitaj boga zašto, proglasili "doktorom", "uglednim doktorom", "neuropsihijatrom". "Stara, ako nastaviš, postaću akademik, zlostavljač majke kojoj poslednji čas kuca."
Odnosi između roditelja i dece očigledno su vruća tema. Dobila sam more mejlova u kojima moji vršnjaci detaljno opisuju svoju "decu iz pakla".
Iskreno, s jedne strane mi je drago kad napišem nešto što će mnogi pročitati, teško je ubosti dobru temu. S druge strane... Kako je moguće da moji čitaoci svaki tekst koji napišem doživljavaju kao ispovest, istinu, krik mog srca, vapaj za ljubavlju, tugu nad samom sobom jadnom, bolesnom i ostavljenom?
Ne sećam se kada sam, ako sam ikada, pisala istinu o ljudima koje volim. Čak ni ja više ne znam koliko sam u tekstovima imala ljubavnika, muževa, brakova, zle dece... Ali... Nikada ne pišem o svom mužu, naš odnos je tako dosadan. Ni moja deca mi nisu tema. Poštujem i osećanja svojih mačaka, nikada im ne bih ugrozila privatnost.
Pa ipak, kako rekoh, mojoj deci ovih dana nije bilo lako, dok sam se ja smejala. Većina ljudi me sažaljeva, drugi misle da sam ja, zlobna kučka, veštica, stara baba, mrziteljka svega što je hrvatsko, zaslužila sve što mi se, sirotici na samrti, dešava. "Kako si posejala, tako žanješ, kurvo! Umri!".
U celoj ovoj priči jedina istina je da zaista imam j**eni rak i smešno mi je kada mi neki pišu kako su srećni što ću "crknuti", kao da oni neće. Ostalo je... Istina ili laž.
Ovaj vikend moja deca i ja planiramo zajednički ručak u nekoj krčmi i mučimo muku oko toga gde da odemo. Mnogi me znaju, šta ako saberu dva i dva i shvate da se veselo smejem u društvu svoje dece?
Sje*aću imidž žrtve, j**ote!".
