Režiser Rajko Grlić: Danas je gore nego devedesetih

Proslavljeni hrvatski stvaralac za Tanjug o Hrvatskoj, Srbiji, slobodi na filmu i carstvu nacionalizma.

A kad bi danas krenuo ispočetka, kaže da bi bio hrabriji sa znanjem koje je nakupio "o ništavilu tih sistema i sa gorčinom koju imam".

Devedesetih je otišao u SAD iz, kako piše u knjizi "Neispričane priče", "crno-belog sveta na rubu pameti gde se ništa normalno ne može raditi". Dodaje, međutim, da je danas mnogo gore.

"Rat je bio opravdanje za neke monstruozne gluposti i zločine. Danas nema ni tog elementarnog opravdanja, a nacionalizmi su veći nego za vreme rata, s obe strane. Srbija je možda još gora od Hrvatske, ali tu je veliko nadmetanje ko je gori i ne vidim način da se iz toga izađe", rekao je Grlić u intervjuu Tanjugu.

Ne vidi, kaže, kako se to "carstvo nacionalizma može srušiti".

"Ljudi koji su zaista protiv toga, otišli su i odlaze. U Hrvatskoj je egzodus, a čujem da ni ovde nije bolje. Oni koji su sa tim ne slažu, spakuju se i odu jer ne žele da im deca rastu u mržnji. Ostaju oni koji se sa tim slažu. Naravno ne mogu svi ni otići, ali to je pat situacija iz koje ja ne vidim izlaz. Možda klinci nađu načina, ali njih su tako impregnirali tim nacionalizmima da ne vidim ni tu brzo rešenje", rekao je Grlić, ovogodišni dobitnik nagrade 'Aleksandar Lifka' Festivala evropskog filma Palić.

Primećuje i da se na prostoru bivše Jugoslavije stalno poistovećuju države i režimi.

"Ja nisam nikada bio veliki pristalica režima, ali me je strašno veselila različitost Jugoslavije, da ja mogu da radim sa ljudima iz Skoplja, Ljubljane, Beograda, da mogu crpeti najbolje sa većeg područja i da ne moram živeti u svom dvorištu. To je bila velika prednost", naveo je.

Sa filmom 'Karaula' iz 2006. to je, kaže, obnovio i ponovo je spojio sve te fondove i ljude iz svih krajeva bivše Jugoslavije.

"Film je uvek bio za tri koraka ispred ovih država i kapitalizam u srcu socijalizma. Svi su bili slobodnjaci koji su živeli od svog rada, a ne od sistema. Film je uvek išao napred. Kada bi krenuo malo više napred, onda ga lupe po prstima pa ga vrate kao što je bilo sa 'crnim talasom' ili kao što se nedavno desilo u Hrvatskoj, politika ne voli to istrčavanje", primećuje reditelj.

Snimanje filma je za njega "spoj dionizijskog i apolonijskog sveta", spoj užitka i racija, spoj različitosti.

"Film uvek kreće iz života bez obzira da li odlazi u neku stilizaciju ili u nešto što je deset santimetara iznad. Film uvek kreće iz neke stvarnosti, a ta stvarnost je uvek kontradiktorna u svakom od nas. U svakom od nas postoje razna bića koja vuku na razne strane", obja?njava Grlić, te pominje da ga skoro neki film nije tako 'udario u želudac' kao film "Dnevnik Diane Budisavljević".

Kaže i da kada kreće u film, pokušava da vidi koje je glavno lice, koja je ta osoba i koji je njegov stvarni ritam, da li brzo ili sporo govori, glasno ili šapuće.

"Ima introvertnih tipova koji su blagi, imate agresivne tipove koji su brzi. Pokušavam da nađem jezik koji bi korespodnirao sa tom karakteristikom glavnog junaka, kako bi on sam o sebi ispričao priču i napravio film. Neki nervčik bi pravio filmove od milion kadrova, sve bi išlo brzo, skakalo, neki staloženi kao lik (Nebojše) Glogovca u poslednjem filmu (Ustav Republike Hrvatske) je blag čovek koji teško donosi odluke i taj film mora imati staticnost da mu pomogne da ta muka izađe vani", objašnjava reditelj.
Grliću je 6. juna uručen Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke. Isto priznanje su tada dobili i Goran Marković, Lordan Zafranović, Srđan Karanović i Goran Paskaljević, svi nekadašnji studenti akademije FAMU.

"Ono što je drugačije sa nama od prethodnih generacija jeste što smo mi rasli zajedno, otišli smo u Prag kao deca, a vratili se kobajagi kao zreli muškarci i ostali ceo život prijatelji, nekada smo radili zajedno, nekada nismo, ali svako je radio drugačije", navodi Grlić.

Ono što je sve zaprepastilo bila je činjenica da su oni sedeli za istim stolom prvog dana festivala na kome se takmiče, ali i poslednjeg kada je neko dobio nagradu, a onaj drugi nije.

"U Istri smo kupili ogroman zamak sa nadom da to bude naš starački dom i govorili smo ako nađemo pet klinaca ili bar trojicu koji mogu da sede za istim stolom, a rade isti posao, daćemo im ključeve tog zamka. Nismo našli", ispričao je Grlić.

Osvrnuo se i na situaciju u SAD i kazao da je potcenio pamet Amerike, verujući da neće dozvoliti dolazak Donalda Trampa na vlast.

"Ovih dana je krenuo sa apsolutnom mržnjom, traži da se crnci vrate odakle su došli. To njegovu bazu vrlo veseli, onu bazu koju je krenuo da gubi jer ih je ekonomski uništio, ali od mržnje nema slađe i sad ih je opet razjario. 'Njujork tajms' je nekom analizom došao do toga da raste nada da bi Tramp mogao biti ponovo izbran i to bi bila velika tragedija za Ameriku", ocenjuje Grlić.

Jedno je, napominje, gledati "šarlatana", a drugo je što on polako erozira civilizacijske vrednosti te zemlje, koje su, kako kaže, mnogo veće nego što mi ovde vidimo.

"Ta zemlja je izgradila civilizacijski sastav vrlo zanimljiv zbog te multikulturalnosti u kojoj žive i on to razara. Trebaće deset godina da se zakrpi sve što on radi od ekologije pa do ljudskih prava koja je Amerika pažljivo razvila sa svojim šarenim društvom koje on kao kobasicu seče svakog dana po šnit i pri kraju smo toga. Ne znam kako će se Amerika obnoviti od njega, to je velika prirodna nepogoda", smatra Grlić.

Sa Antom Tomićem radi na scenariju za novi film, a reč je o savremenoj priči koja se odigrava u Zagrebu.

"Film bi trebalo da se zove, ako se ikad dogodi, 'Svemu dođe kraj'. U tom naslovu je sve što imam reći o tom filmu", poručuje Grlić.