Nije stvar u tome da li ste kukavica ili niste.
Ljubav prema hororima, kao ni potpuni nedostatak želje za gledanjem takvih filmova ima mnogo dublje objašnjenje od puke hrabrosti / kukavičluka.
Nije u pitanju samo lična sklonost ili averzija prema takvom tipu sadržaja, već duboka psihološka potreba. Neki ljudi prosto su naštelovani da tako reaguju na ovakav tip sadržaja, bilo da je reč o ekstremnom nasilju, bilo o zastrašujućim prizorima koji su samo fikcija.
Ne postoji jedno objašnjenje koje bi bilo uopšteni odgovor na pitanje zašto neki ljudi u horor filmovima vide samo zabavu i uzbuđenje, dok druge takav sadržaj duboko uznemirava, ali nauka nudi nekoliko "opcija".
Ljudi koji vole horor filmove stres doživljavaju na specifičan način. Osobe koje generalno vole uzbuđenja, "adrenalinski zavisnici" često vole horore jer njihov organizam na stres reaguje na specifičan način, pokazale su studije sociologa Mardži Ker, koja se u svojim istraživanjima primarno bavila strahovima.
Film koji izaziva strah će podići otkucaje srca i izazvati osećaj da moramo da uložimo određenu energiju.
"Ima ljudi koji će iz toga izvući nešto pozitivno u kontekstu emocija, osećaće se živim, biće svesniji sopstvenog tela, recimo, kao posle intenzivnog treninga", objašnjava Kerova. "Ali, ima i onih koji će to doživeti kao napad panike. Imaće utisak da gube kontrolu nad svojim telom i postupcima."
Ljudi koji ne vole horor filmove generalno su visoko osetljivi, i okruženje ih lako dovodi u stanje hiperstimulacije. Oni su, takođe, i skloniji empatiji. Kad sve to uzmete u obzir, logično je što nasilni ili horor filmovi kod njih izazivaju intenzivniju psihološku reakciju.
Našu reakciju na strah određuju, dobrim delom, i iskustva iz detinjstva.
Osobe koje su imale pozitivno iskustvo sa strahovima u detinjstvu u smislu "zabavno strašnih" iskustava, imaju izgrađen model ponašanja u okviru kojeg je ono što je strašno u isto vreme i uzbudljivo, ali ne i zastrašujuće i tu je osnovna razlika između osoba koje vole horore i onih koje ih ne vole, prenosi "Hafington post".
"Ukoliko su roditelji decu izlagali pravoj 'meri' zastrašujućeg sadržaja u smislu romana, filmova i sličnog, ako ih, recimo, nisu pustili da gledaju filmsku adaptaciju romana Stivena Kinga 'To', pre nego što su deca dovoljno zrela da mogu da razdvoje stvarnost od filma, pre nego što postanu svesna da čudovišta tog tipa ne postoje u stvarnosti, veća je verovatnoća da će to dete u odraslom dobu uživati u ostvarenjima horor žanra", objašnjava Kerova.
