Svako ko je ikada pogledao neku latinoameričku seriju zna da u njima nema ništa strašno. Međutim...
Kada je u Crnoj Gori 1997. godine emitovana venecuelanska serija "Kasandra", imala sam samo šest godina. To je bila prva sapunica koju sam gledala, onda su usledile "Esmeralda", "Ljovisna" i još nekoliko njih.
Sada mi deluje smešno, ali tada sam zbog njihovih zapleta imala ozbiljan problem.
Svako ko je ikada pogledao neku latinoameričku seriju zna da u njima nema ništa strašno. Uglavnom se sve svode na ljubavne priče sa srećnim krajem, mada, u međuvremenu, gledamo 150 epizoda u kojima glumci plaču zbog svega i svačega. Međutim, svi ti latinoamerički zapleti su šestogodišnjem detetu u meni uterali strah u kosti.
Verovali ili ne, moj najveći strah je tada bio da će nam neko ostaviti bebu u dvorištu.
Ako niste gledali nijednu meksičku seriju, onda moram da vam objasnim otkud meni ta strašna ideja.
Svaka, ali baš svaka latinoamerička sapunica počinje tako što majka, iz različitih razloga, ostavlja svoju bebu ispred nečijih vrata ili na nekom napuštenom mestu. Da scene budu napetije, te noći obavezno kiša lije kao iz kabla i meša se sa majčinim suzama, kako bi se "nabudžile" emocije i sve to delovalo još napetije. Onda sledi zaplet - ne zna se ko je čije dete, ali se kroz 100 i kusur epizoda to u nekom trenutku sazna i sve se srećno završi.
Međutim, ja sam kao mala "upijala" meksičke serije (što mi je sada, sa ove tačke gledišta, smešno), a dok su majke iz serije u seriju ostavljale svoje bebe plačući, u meni je rasla zebnja...
To je, verujte mi, išlo dotle da kada bih čula bilo šta što liči na dečji plač, naročito uveče, izlazila bih u dvorište da oslušnem. Sa druge strane, uvek sam se plašila da se kada je mrak vraćam sama kući iz škole, čak i iz komšiluka, jer sam zamišljala da ću u dvorištu zateći napuštenu bebu.
Džaba su me roditelji uveravali da to u stvarnom životu, naročito ne u malom gradu iz kojeg sam, ne funkcioniše tako, i da ne brinem. "Ne brini, niko nam neće ostaviti bebu u dvorištu. Čak i ako se to desi, nećemo je sigurno ostaviti napolju da umre od gladi", ozbiljno su pokušavali da me smire, mada verujem da im je sve to delovao smešno.
Ipak, ja sam se toga plašila godinama. Bila mi je jeziva ta scena, valjda zato što sam i sama bila dete, kako majka ostavlja svoju bebu nepoznatim ljudima, ne znajući šta će sa detetom biti, da li će uopšte preživeti. Koliko je to surovo! Neljudski! Zastrašujuće je da takvi ljudi, takve majke postoje!
Naravnom, vremenom sam prerasla taj strah, kao i meksičke serije, mada se i sada ponekad "cimnem" kada uveče začujem dečji plač ili nešto što me na to podseti. Onda se nasmejem samoj sebi, baš onako kako su se drugi smejali kada sam im pričala o "mukama" iz detinjstva.
