Sarajevska i regionalna muzička atrakcija Laka, koju čine Elvir i Mirela Laković sa bendom, nastupa večeras u Hard Rock Cafe- u. Pred nastup, prvi u Crnoj Gori, sa Lakom smo porazgovarali o iskrenosti i kalkulacijama u muzici i u životu.
Laka, tvoj bend i tvoja muzika, pa i ti kao izvođač i kao ličnost, prepoznatljivi ste po vedrini i, naročito, po duhovitosti... Da li danas u našem regionu duhovite ljude shvataju ozbiljno?
Kada smo počeli da sviramo, bilo je komentara da su nam tekstovi infantilni, ali smo kasnije svima izmamljivali osmijehe. Najprije su mislili da sam lud, i na prvi pogled to zaista djeluje malo suludo, ali kada se zaista sluša onda u tim tekstovima ima svega, dotaknem se svega. Ja sam odlučio da budem srećan čovjek, srećan sam i tačka, bez obzira na sva dešavanja u regionu, i ne samo ovdje, već i u svijetu, gdje je većina ljudi odlučila da ne bude srećna. Samo je potrebno odmah ujutru se prebaciti na pozitivnost, ne gledati dnevnike, političke emisije, ne čitati informcije na internetu. Demokratija je donijela to da svako može nešto da kaže, ali isto tako i da ne moraš to da čitaš.
Često u intervjuima novinari potenciraju i iskrenost kojom Laka odiše, kroz tekstove, kroz muziku, kroz javne nastupe... Što misliš, zašto je to tako? Zar je iskrenost u muzici postala incident?
Ja ne znam kako drugačije iskoristiti ovaj život nego iskreno živjeti i ne pretvarati se. Nije tačno da se poštenje ne isplati. Evo, meni se ostvario životni san, da živim od nečega što volim, da mi to plaća račune…
Imam utisak da je cjelokupan vaš muzički identitet, od falseta koji koristiš u pjevanju, preko samo naizgled infantilnih tekstova, pa sve do „Bartonovskih“ spotova, šarenila garderobe - proizvod spontanosti, odnosno tvoje lične poetike i smisla za humor. Može li se uopšte u muzici, ili bilo kojoj drugoj umjetnosti, išta novo donijeti kroz kalkulaciju?
Moguće je, ali je pitanje koliko je to dobro. Kada američki šou biznis hoće da napravi neku zvijezdu, on to i učini, smisli slušljivu pjesmu, dobro isproducira… Ne znam da li je to kod nas moguće, vjerovatno jeste, ubaci se malo turbo - folka, dobro se upakuje da bi bilo najjednostavnije za uho. Pa ipak, ja ne kalkulišem, ali opet opstajem, imam, kažem, novca za račune. Ne znam da li mogu reći da sam uspio, jer ne znam ni šta uopšte znači uspjeti, ali - ako se čovjek pretvara da je neko drugi, ko će onda biti on? Ako budem nekoga kopirao, ko će onda biti ja?
Da li je Eurosong, koji je tebe i Mirelu lansirao u svijet popularnih, zaista tolika parada kiča kao što misle mnogi muzičari kojima žanrovski pripada grupa Laka? Ima li razlike u tvom odnosu prema Evroviziji prije i nakon što si je iskusio?
Mislio sam ranije da je Eurosong kič. Gledao sam i posljednji i to zaista jeste kič, samo sa velikom produkcijom. Ali nisu samo Evrovizija i turbo - folk kič, ima puno pop i rok pjesama koje su isto tako kič. Ja nisam želio da idem na Evroviziju, ali su mi pametni ljudi rekli da razmislim o tome koliko će me ljudi vidjeti. Bilo je tada puno rokera koji su mi rekli da nikada nisu gledali Evroviziju, ali da su je tada gledali zbog mene. Kada bi se čovjek oslobodio svih predrasuda, život bi bio prelagan. Treba otvoriti um prije nego što čovjek otvori usta. Treba to zaista malo provježbati. Sa druge strane, sada smo mnogo pametniji nego prije Eurosonga i znamo kako funkcioniše šou – biznis. Ja sam šou, a sestra je biznis.
Kod kuće nemaš internet, niti televiziju... Što misliš, što nam je, civilizacijski, donio Internet, a što nam oduzima?
Imam televiziju, gledam životinje, emisije o Svemiru… Nevjerovatno je oko čega se mi sjekiramo i svađamo, a šta sve u Svemiru postoji. A što se tiče Interneta, on nam je donio izvrsne stvari, možeš sam sebe da reklamiraš, možeš da radiš u Maleziji ili u Kini, da se zaposliš a da ne izađeš iz kuće... Ali, ako predoziraš – onda se dešava da neki dječak u Kini umre igrajući igrice uzastopno četiri dana. Mislim da će i rukopis potpuno nestati. Ne znam da li je to dobro ili loše. Ne znam ni zašto je pravopis dobar… Volio bih da mi neko odgovori na pitanje zašto je pravopis dobar za čovjeka…
Šta sviraju i slušaju mladi u BiH? Ko je tvoja publika?
Ima puno mladih koji se zadržali na nekom hard – roku i muzici iz devedesetih, ali javljaju se i izuzeci, poput crnogorske grupe Who See ili, recimo, Dubioza kolektiva. Televizija, međutim, kreira popularnost i teško je mladim bendovima da dođu do izražaja. Ne znam da li je to dobro ili loše, ipak svako bira sam za sebe. I ja sam, kao tinejdžer, bio u toj stihiji, slušao sam stihijsku muziku koja je tada bila popularna. Vremenom se čovjek nađe, ako može, ako ne može - onda ništa. Mi nikad ne kažemo da smo u pravu što radimo ovo što radimo, u pravu je i radnik koji radi za platu, svi su u pravu. Ja se osjećam dobro kada nekom izvučem osmijeh, a nisam išao ni preko čijih leđa. To me čini srećnim...
