Boris Petkov jedini je učesnik filma "Vidimo se u čitulji" koji je umro prirodnom smrću. Knele se ugledao na njega, Giška mu je bio najbolji drug, a tvrdio je da se jedino boji vještačkih droga.
Boris Petkov zvani Bugarin jedini je kriminalac koji se pojavio u čuvenom dokumentarnom filmu „Vidimo se u čitulji“ koji je na čitulji dospio tako što je umro prirodnom smrću. Nije ga ubio metak, već ga je izdalo srce. Petkov, za kojeg oni koji su ga dobro poznavali, kažu da je bio beskrajno duhovit i potpuno atipičan lik u svijetu kriminala. Kako je napisano u jednom tekstu o njemu "meci su mu prolazili pored mozga, kroz noge, grudi, a najčešće u leđa". Preživio je nekoliko atentata i dobar dio života proveo po zatvorima.
Bio je uzor Kneletu
Petkov spada među "legende beogradskog asfalta". Družio sa Đorđem Božovićem Giškom, Goranom Vukovićem, Bojanom Petrovićem... Bugarin, kako su ga zvali i prijatelji i neprijatelji, bio je akter i svjedok skoro svih važnih dešavanja u podzemlju počev još od 80-ih godina, to jest od ubistva Ljube Zemunca u Frankfurtu, kada je viđan u društvu ubice Gorana Vukovića, preko likvidacije Ranka Rubežića zvanog "balkanski Dač Šulc", do prijateljstva sa začetnikom nove generacije srpskih kriminalaca Aleksandrom Kneževićem Kneletom, koji je uvek govorio da je "Giškin i Bugarinov pulen". Petkov je pripadao voždovačkom klanu, a stasao je sa generacijom prestupnika koji su "zanat" pekli osamdesetih godina po zapadnoj Evropi, kada je jugoslovensko podzemlje bilo strah i trepet.
"Bavljenje kriminalom je šumski život. Zakon džungle. Treba preživjeti u toj borbi za opstanak koja nije svakodnevna i koja se kod prosječnog čovjeka svodi na to da plati račune za stan i struju i nekako sastavi kraj s krajem. Kod nas je stalno iskušenje hoće li neko da nas uhapsi ili ubije. Ili pobjegneš, ili ti njega ubiješ dok kidaš. Ne možeš baš uvijek da zbrišeš. Čovjek treba da se rodi hrabar, a ta osobina je najelementarniji način za savladavanje straha. Biti hrabar i biti lud to su dva pojma koja se samo ponekad poklapaju, a češće razlikuju. Bilo je toliko ludih ljudi koji su prosto srljali u avanture ili smrt. Tako je to u mom poslu iako sam ja po zanimanju besposličar", ispričao je Petkov u jednom intervjuu.
Za Petkova se u široj javnosti prvi put čulo posle Rubežićevog ubistva 15. februara 1985. godine kod Kapije Beograda. Tada je sa Draganom Popovićem Dadiljom (kasnije ubijen ispred beogradskog hotela Palas) i Draganom Vujisićem Vujom pucao na Rubežića. Vuja i Dadilja su uhapšeni, a Petkov je uspeo da pobjegne u Čehoslovačku koja tih godina nije bila član Interpola. Ipak, kasnije je potpisan međudržavni sporazum pa je izručen Jugoslaviji, gde je prvostepeno osuđen na pet, pa na sedam godina zatvora. Iz zatvora u Zabeli pobegao je poslije dvije godine, otkad je bio u bjekstvu.
Ljuba Zemunac me strašno nervirao
Petkov je često govorio da ne voli Ljubu Zemunca i nekoliko puta je pokušao da mu se suprotstavi, a pričalo se i da je umješan u njegovo ubistvo.
"Ljubu Zemunca sam prvi put vidio na Adi Ciganliji gdje je radio kao spasilac. Meni se prosto nije sviđalo to njegovo ponašanje. U stvari, ništa protiv njega lično nisam imao, ali me je nerviralo to što su ga se ljudi toliko bojali. Pitao sam se: `Je l on ujeda, otkud toliki gotovo sraman strah izaziva kod svih`. Zbog toga mi je bio antipatičan, imao sam neku averziju prema njemu, pošto se ja stvarno ne bojim ničega, a pogotovo ne živog čoveka. Kada je Ljuba trebalo da izađe iz zatvora, sve one koji su spremali da ga ponizno sačekaju poslali smo na Drugu hiruršku. Svi su dobili po guzici i završili u šok-sobi. Nisam se ja viteški s njima obračunavao zato što nisam imao nikakvog razloga. U fer tuči uvijek sam mogao da dobijem neki udarac, jer su oni non-stop trenirali, a ja rijetko. Zato sam zgrabio neku štanglu, pa po lobanji. Nikad se ja nisam rukama tukao - samo štanglama uvijenim u novine. Dva puta smo se samo sreli na sudu pošto su on i njegovi u Frankfurtu pucali na ulici na Gorana Vukovića i mene. Ja sam rekao da ne izlazimo, jer će nas pobiti. Medutim, Goran je počeo da se poziva na neko crnogorsko poštenje. Predlagao sam da mi prvi odemo tamo gde su oni i da ih izrokamo bez ikakvog čekanja. I šta se desilo - čim smo izašli iz zgrade, počelo je da nam prašti iza leđa. Bila je to klasična zaseda! Mislilo se da je taj naizgled bezazlen obračun imao misterioznu političku pozadinu", ispričao je Petkov.
Giška je bio iskompleksiran, pa se svetio
Njegov najbolji prijatelj bio je Đorđe Božović Giška, sa kojim je odrastao i išao u školu. Bili su nerazdvojni, sve dok Giška nije odlučio da se politički angažuje i osnuje Srpsku gardu, koja bila povezana sa Vukom Draškovićem i SPO-om.
"Giška je u školi bio visok i debeo i zato su ga najviše maltretirale ulične siledžije. Slali su ga po cigarete, dok sam ja uvek bježao. On nije mogao, nije imao zaštitu, nije imao oca, pa mislim da je iz tog perioda on posle vukao neke komplekse. Ja nisam nikad postao neki osvetnik, ali on je baš to bio, zagrižen. Pročulo se već kad je imao sedamnaest-osamnaest godina, pošto su ga izboli na Gitarijadi u Košutnjaku. Posle je osnovao Srpsku gardu, ušao u politiku, isto kao i Arkan. Nisam učestvovao u tome jer sam bio postavio uslov da se pomire dvije garde da bih ja mogao s njima, pošto kao Bugarin nisam mogao da se opredelim dok se sami Srbi ne pomire. Privatno bih, naravno, krenuo sa Giškom, pošto smo bili najbolji drugovi, iako to nije bio privatni nego državni rat, a meni ova država nije učinila ništa dobro da bih ja za nju poginuo. Giška je strašno pogrešio, jer kao krimos nije smio da proziva predsednike ili generale, kad je bio dovoljan najobičniji izvod iz kaznene evidencije da degradira čitavu njegovu borbu i sve sroza. Ja sam ga odmah zvao i rekao mu: `Zajebao si se, Debeli! Nije ti Slobodan Milošević Džamba Ciganin ili Ljuba Zemunac pa da svašta pričaš o njemu. To je, bre, predsjednik države. Ne možeš tek tako da udariš na čovjeka pod čijom su komandom čitava vojska i policija`", ispričao je Petkov svojevremeno.
.
Bojim se vještačke droge
Iz inostranstva, gde se skrivao godinama, u Beograd se vratio 1990. na sahranu svog vernog druga Đorđa Božovića Giške, koji je poginuo na frontu kod Gospića kao komandant Srpske garde. Istog dana, 19. septembra, Petkov je ranjen u pucnjavi kod hotela "Slavija". Prebačen je iz Urgentnog centra u bolnicu Centralnog zatvora, jer je za njim postojala potjernica. U zatvoru je bio do decembra 1992. Ponovo je ranjen na Zvezdari 7. oktobra 1993, ali se nikada nije saznalo ko je tad pucao. Petkov je odbio da policiji opiše šta se desilo i ko su "pucači", što se tumačilo njegovom željom da se osveti.
Na pitanje koliko je godina u životu proveo u zatvoru, Petkov je odgovorio bez uvijanja i patetike, potrudivši se i da njegov odgovor u sebi sadrži elemente humora po kojem je bio prepoznatljiv.
"U zatvoru sam proveo više nego što je trebalo. To kažem bez ponosa, iako sam tih osamnaest godina, na koliko sam ukupno bio osuđen, uspio da prepolovim, pomilovanjem ili revizijom procesa", objasnio je Petkov.
Poslednjih deset godina života je proveo u Kaluđerici. Povukao se iz "krupnih stvari", a među upućenima se šuškalo da se odao raznim porocima. Petkov je volio da priča sa novinarima, ali nikada nije dozvolio da to pređe u estradu. Umio je da kaže kako klinci ništa lijepo ne mogu da očekuju od kriminala. U poslednjem intervjuu koji je dao Gradiši Katiću pokazao je koliki je zapravo komičar uprkos burnom životu u nemilosrdnom svijetu kriminala. Na pitanje šta misli o "najvećem zlu savremenog sveta - sintetičkim drogama", Petkov je odgovorio: `Zar misliš da je sintetička droga veće zlo od Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Bila i Hilari Klinton, Monike Levinski… Dobro, Monika je u redu, ona nije tako veliko zlo`. Upitan da kaže čega se najviše boji, odgovorio je bez razmišljanja: `Vještačkih droga`. A kad je zamoljen da objasni kako to da se ne boji tenka ili metka, odvratio je: `Koga je još zgazio tenk, a znaš li koliko ih je umrlo od droge?`.
Teško je, ali vredi živjeti
U nedelju 15. decembar 2002. mu je pozlilo i prebačen je u bolnicu. Ubrzo je umro je na Vojnomedicinskoj akademiji zbog problema, ne sa zakonom nego sa srcem, a mnogi pretpostavljaju, mada to nikad nije zvanično potvrđeno, da ga je srce izdalo usled preterane konzumacije narkotika. U pomenutom intervjuu, poslednja stvar o kojoj je pričao bio je život, koji je, kako sam reče, proveo ili u zatvoru ili u bjekstvu.
"Teško je, ali je lijepo živjeti. Lijepo je, ali je teško voljeti. Nekad po potrebi i mrzjeti. Ali, ipak, vrijedi živjeti, pored ostalog i zbog toga da bi me pitali sve ovo što ostali nisu imali privilegiju da dožive", kazao je Petkov.