PRIČA O DŽEJU KOJA TERA SUZE NA OČI: "Ko voli Cigane, još siromašne... ali, on mi je dao kiflu, pamtiću to zauvek"

Prijatelj Džeja Ramadnovskog koji je išao u školu s pevačem podelio emotivnu priču na Facebooku

Pevačev prijatelj je opisao trenutak kada je, nakon mnogo godina, sreo Džeja u "nekom njegovom, povećem veselom društvu".

"Pravo da vam kažem, razmišljao sam da li da mu se javljam pošto nisam bio siguran da li će me se uopšte i setiti jer smo zajedno išli u osnovnu školu a to je bilo pre sto godina. Kad me je video, oduševio se. Prišao, zagrlio me i pozdravimo se što se ono kaže kao stari drugari. Ja mu se izvinim i kažem da treba da idem, ali šipak, nema šanse.
Ne da mi. I šta ću, ostanem sa njima.

Reč po reč, piće po piće i u jednom momentu kaže Džej celom tom društvu:

'Lako je meni danas da imam mnogo prijatelja kada sam napravio nešto od svog života. Ima tu mnogo pravih a ima i lažnih. Ali vidite ovog čoveka', pokazujući rukom na mene, a ja razmišljam šta li će sada da kaže 'on je moj prijatelj iz osnovne škole. Tada sam bio samo mali ciganin iz odeljenja, dete razvedenih roditelja koje živi sa babom. A baba nema kintu da mi da za užinu. Više bio gladan nego sit. E vidite, ovaj ovde čovek ako ima kiflu on je podeli sa mnom. Ni on često nije imao, ali kad ima podeli. A mnoga druga deca su me izbegavala. Ko voli cigane, pa još sirotinju', i nasmeja se, a nasmejaše se i oni iz društva. Onda ponovo nastavi ozbiljno: 'Ja mu te kifle nikada nisam zaboravio i biću mu večiti dužnik zbog njih'", napisao je prijatelj iz osnovne škole i nastavio:

"Mene živ sram pojede što svi oni ljudi gledaju u mene, pa počeh priču da okrećem na šalu, al’ ovaj mrtav ozbiljan pa mi to baš i ne pođe za rukom. A nismo se mi posle osnovne škole ni družili jer nas je život odveo na različite strane i ja se toga sa kiflom i ne sećam, ali eto njemu je to nešto ostalo urezano čim je to pomenuo. Gledam ga zasuzile mu oči pa me zagrli onako pred svima.

'Nemoj bre Džeki da crvenim pred ljudima, pusti kifle i ko je šta kome dao', kažem mu ja ali džaba, on je još deset minuta pričao o kiflama i meni i osnovnoj školi. Onda smo nekako okrenuli temu, razgovarali i popili još po koju, ispratio me do kola i eto. I ne mogu da verujem da još uvek pamti kifle iz osnovne škole.

Iskreno da vam kažem, verujem da bi ih i ja celoga života pamtio da sam na njegovom mestu.

Eto, kroz tu kratku, noćnu vožnju sam formirao neko svoje mišljenje o Džeju, koliko god ono bilo pogrešno ili ne, i kasnije sam u svakoj njegovoj pesmi čuo bar delić duše tog, na mnogo načina odbačenog deteta životom izranjavanog srca koje ga je na kraju i odvelo na put ka zvezdama”.