Fahreta Jahić Živojinović, odnosno Lepa Brena, za "Slobodnu Dalmaciju" ispričala razne dogodovštine iz bogate karijere i odgovorila na koga misli kad peva "Jugoslovenku". O anegdoti sa hirurgom u Dubrovniku: "Tri puta me lupnuo po guzi".
Nesumnjivo najveća zvezda jugoslovenske muzičke scene svih vremena. Samo može da joj parira Zdravko Čolić!
Lepa Brena je bila i ostala "institucija", a ona i danas, u 59. godini, puni koncertne dvorane širom bivše Jugoslavije. Njena popularnost premašivala je granice ondašnje Jugoslavije, a na pojedine koncerte na otvorenom (na stadionima) dolazila je helikopterom!
Tokom karijere imala je mnogobrojne dogodovštine, anegdote... U intervjuu za "Slobodnu Dalmaciju", pred koncerte u Zagrebu, otkrila je jednu od njih, a dogodila setokom snimanja jednog od filmova iz serijala "Hajde da se volimo".
"Na ostrvu Lopud, preko puta Dubrovnika, snimali smo drugi deo filma i svaki dan ustajali u šest. Jedno jutro sam kasnila i brzo silazila niz stepenice, a kako sam bila u visokim štiklama, odlomile su mi se, a ja pala baš na onaj deo tela koji gubi časno ime. Potom sam osetila bol u bedrima i shvatila da mi se štikla zabola u meso blizu kuka. Izvadila sam je i uspela da dođem do ekipe. Hitno su me gliserom prevezli u dubrovačku bolnicu. Možete da zamislite scenu kako dolazim na hirurgiju u kupaćem kostimu zagrnuta ogrtačem i sa krvavom ranom na bedrima. Kad je stigao glavni hirurg rekao mi je: 'O, dobro došla Lepa Breno, da vidimo kakav to problem imate?'. Dobila sam injekciju protiv tetanusa i onda je krenulo ušivanje. Međutim, pre toga me tri puta udario po dupetu i rekao da će sve biti kao bombona (smeh)".
Pevala je od malih nogu, o tome je pričala mnogo puta. Ali, nije ni pomišljala da će joj to biti životni poziv.
"Moram da vam kažem da sam imala sasvim drugačiji plan, ali sudbina ili neka druga životna sila odlučila je da će biti drugačije. Izgleda da sam se rodila spremna za sve uspone i padove. Pričala sam često da nisam volela što su me prozvali 'Lepa Brena'. Te 1982. godine, kada smo 'Slatki greh' i ja snimili album 'Čačak, Čačak', nastupili smo u popularnoj emisiji 'Hit parada'. Otišla sam u Brčko da sa mamom Ifetom sašijem kostim prilično otvorenog topa. Ušili smo perlice u kosi, uspela sam da kupmi i ručno izrađene sandale kod 'Kralj'a u Beogradu. Taj trenutak je bio prelomni, jer jednom kad se naviknete na udobnu obuću, težite joj čitavog života. Međutim šta se dogodilo? Reditelj 'Hit parade' izbacio je snimak mog nastupa i dao je legendarnom Minimaksu da se malo poigra mojim nastupom. Jedne nedelje, dok sam ručala, čula sam ga kako na televiziji najavljuje devojku Lepu Brenu koja kad peva - ruše se zgrade i događa se zemljotres. Pomislila sam da mi je neko ukrao identitet jer sam bila samo Brena, ali od toga dana sam postala i Lepa. Nije bilo lako! Sa godinama sam doživela mnoge predrasude pa tako i diskriminaciju samo zato jer sam žena. Čak su mi uskraćene i nagrade. Kod nas je uvreženo pravilo da ne možete biti lepi, uspešni i pametni. Uvek je teško kada vas omalovažavaju. Naravno da je nekima smetala i moja plava kosa, kao i to što pevam narodnu muziku. Neverovatno mi je da još postoje oni koji ne shvataju da izvodim i pop i folk", kaže Lepa Brena.
Njenu karijeru obeležili su mnogi uspesi, a u privatnom životu razni potresu.
"Najteže je bilo kada se raspala Jugoslavija, pa kad mi je 1993. umro menadžer Raka Đokić. Godinu dana pre toga Boba (Živojinović) je povredio kičmu, a ja polomila nogu. Život mi je obeležila i otmica sina Stefana 2000. godine".
Jedan od njenih velikih hitova je i pesma "Jugoslovenka". Kome je ta pesma posvećena?
"Većina ljudi na Balkanu je nostalgična. Kada govorim o Jugoslaviji ne govorim ni o kakvoj političkoj tvorevini, pevala sam o njoj kao zemlji u kojoj živimo. Što više vremena prolazi, mislim da je publika koja dolazi na moje koncerte nostalgična u smislu dobrosusedskih odnosa i komunikacije jer smo geografski, kulturološki, pa i ekonomski usmereni jedni na druge. Kada pevam 'Jugoslovenku' pomislim na sve ljude koji žive na Balkanu, to je pesma posvećena prijateljstvu između naroda, nezavisno koje su religije, boje kože i pola. Ako se jedna Evropa udružila, zbližila i napravila ekonomsku strategiju opstanka mislim da to treba da se dogodi i na prostoru koji se nekad zvao Jugoslavija".
Upitana da li će na neki koncert opet doći helikopterom, odgovorila je da je to bio plan za koncert u Trebinju.
"Ta priča je počela 1989. mojim sletanjem na stadion 'Vasil Levski' u Sofiji, helikopterom svrgnutog predsednika Todora Živkova, koji mi je tada bio kao dnevni boravak (taj snimak pogledajte OVDE). Na toj sam turneji spavala u vilama bugarskog premijera, helikopterom bi me vozili na nastupe i opet vraćali u vile. Stvarno je bilo jednostavnije nego da se ide automobilom. Potom sam 1995. helikopterom sletela na Tašmajdan u Beogradu, spustili su me u kavezu na binu. Sva ta sletanja postala su legendarna".
Važila je za seks-simbol ondašnje Jugoslavije. Da li je sebe doživljavala tako?
"Ta priča može da funkcioniše dok ste baš mladi. U mojim godinama važnije mi je da sam kompletna osoba. Što sam rodila zdravu, dobru, lepu i pametnu decu. Uradila sam sve što sam mogla u svom poslu. Seks-simbol sam bila onda kada je to trebalo. Danas sam ono što želim, slobodna i srećna žena, svesna sebe i svojih godina. Nadam se da neću raditi toliko intenzivno i da ću za desetak godina odgajati pet, šest unučića".
Fahreta Jahić je imala lepo detinjstvo, a prisetila se i odnosa svojih roduitelja, pre svega majke.
"Negovala se ta hijerarhija da se poštuje otac... Mama je uvek bila oštrija, često smo razgovarali, stalno mi je govorila da budem pametna i ne pravim gluposti. Učila me kako da kuvam, pravim zimnicu, pletem, šijem, čak sam znala da okrečim zidove i da vezem Vilerove goblene. Dan nam je počinjao mirisom kafe i doručka. Više sam bila sa dečacima. Igrali smo žmurke, limun i narandžu, preplivavali Savu... U srednjoj školi sam izlazila do ponoći. Nikada mi neće biti jasno zašto se sada izlazi do šest ujutro".
A danas živi, kaže, normalnim životom.
"Moja svakodnevica je kao i kod svake druge žene. Volim da idem na pijacu, kupujem svežu, domaću, organsku hranu, družim se sa prijateljicama, čitam knjige, gledam filmove, šetam. Tu su joga i meditacija. Rano idem da spavam i budim se rano jer onda imam dobru energiju. Šoping me uopšte ne raduje, što kupim za dva sata koliko mogu da izdržam u prodavnicama - kupila sam. Ne znam zašto bi me slava promenila? Doživljavam je kao iCloud, prolazna je, pogotovo ako niste aktivni u poslu".
U nedavnoj emisiji "Paparaco lov" na TV Pink, novinarska ekipa je pratila Brenu u stopu i zaključila da ona ne vozi skup automobil.
"Zaista nisam opterećena da na pijacu ili kod doktora idem luksuznim automobilom u pratnji vozača. Često vozim sama. Takođe, uopšte se ne šminkam i sasvim mi je svejedno da li će neko da me slika. Iako imamo mnogo automobila, kad idem u grad uzmem onaj koji je najmanje atraktivan i privlačan. Kad pogledam Bila Gjetsa razmišljam kako bogati ljudi ne predstavljaju sebe skupim satovima, odećom ili automobilima, već svojim znanjem i radom. Ako takav čovek može da bude običan i jednostavan, onda i sama, koja sam zrno u pesku u odnosu na njega, prihvatam da se ponašam jednako. Kada sam na sceni postajem Lepa Brena, a u svim drugim stvarima sam jedna obična žena, majka, supruga, sestra, prijateljica i dobra komšinica".
Njen brak sa nekadašnjom teniskom legendom Bobom Živojinovićem je opstao uprkos raznim izazovima i pisanjima medija. U čemu je tajna ovog skladnog braka?
"Prvih deset godina prognoze su bile 'fifti-fifti'. Svake godine se pisalo da se razvodimo, o raznim skandalima... Zahvaljujući toj novinarskoj mašti stalno smo bili u centru interesovanja javnosti. A sada, posle toliko godina govore da smo najskladniji par. Tajna je u tome što smo Boba i ja za to da svaki brak mora biti iz ljubavi, ona se mora negovati i zalivati kao cvet. Muškarac ženi i žena muškarcu treba da budu podrška. Brak nije zatvor!".
Na pitanje da li su njeni roditelji voleli Bobu, odgovorila je anegdotom, odnosnom primedbom njenog oca Abida:
"Otac se brinuo što sam toliko radila i plašio se da se nikad neću udati. Na neki način je i bio blizu istine jer nisam žurila da se udam. Razmišljala sam, ako se desi desi, ne može ništa na silu i bez ljubavi. Kad me tata pitao imam li momka i čime se bavi - imala sam tada 27 godina - kao iz topa sam odgovorila da igra tenis! A on će na to: 'Auuuuu, ti pevaš, on igra tenis, od čega vi mislite da živite?'. Kada su ga roditelji upoznali, jako su ga zavoleli, cenili i poštovali".
