Cenjena hrvatska književnica Vedrana Rudan, preminula je u 77. godini nakon borbe sa teškom bolešću, a u najtežim trenucima, velika podrška bili su joj deca i suprug.
Vedrana Rudan svojevremeno je otvoreno govorila o borbi sa opakom bolešću, a u jednoj svojoj kolumni, dotakla se sahrane i smrti. Tom prilikom navela je da će svoje brendirane sakoe i odelo u kojem se udala ostaviti svojoj unuci.
Njen tekst prenosimo u celosti:
"Šaneri iz Čačka objavili su osmrtnicu Armaniju na srpskom i talijanskom. Ekipa se potpisala na ćirilici.
Ta me priča vratila u moje četrdesete. Tada sam od riječkih šanera kupila dva Armanijeva sakoa. Udala sam se u njegovom crnom odelu.
Lik mi je dao popust jer je na njemu još bila zujalica. Obilazila sam riječke radnje, prodavačice mi nisu htele ili nisu mogle da skinu zujalicu. Udala sam se s njom na gu*ici.
Naš prijatelj je tada, kao sudija okružnog suda, trebalo da položi zakletvu u Zagrebu.
Nije baš bio pri parama. Bio nam je drag pa smo mu kupili Armani odelo. Gledali smo direktan prenos iz Sabora. Vrištala sam od smeha dok se naš sudija domovini zaklinjao na poštenje, od pete do glave obučen u ukradenu odeću i obuću.
"Zašto se smeješ", pitao me muž, "sudije i lopovi istom se bogu mole." Naš prijatelj nije bio lopov, ali je u onoj ekipi verovatno bio jedini pošten. Danas počiva u miru. Možda je i njemu sveti Petar rekao ono što ovih dana govori na forvarduši kad pred vratima raja ugleda upravo pristiglog gospodina koji mu govori: "Petre, imaš krasno odelo." Petar odgovara: "Armani."
Odlučila sam, pred lopinu svetog Petra neću stati u Armaniju.
Muž mi je pokazao najnovije modele pidžama u Lidlu. Sveti Petar je poslednja osoba koju želim da impresioniram.
Ne pada mi na pamet da u raju, među svim onim dosadnjakovićima, šetam Armanija.
I sakoe i odelo ostaviću unuci", napisala je Vedrana Rudan između ostalog svom blogu.
Sinu zabranila da dođe na sahranu
Književnica Vedrana Rudan preminula je danasposle duge i teške bolesti u 77. godini života. U svojoj kolumni objavljenoj 13. marta 2026. godine na njenom sajtu Rudan.info objavila je da joj je zbog raka ostalo još tri meseca života.
Kroz svoju kolumnu poručila da ne želi da njen sin, s kojim je u sukobu, prisustvuje njenoj sahrani.
'Nakon duge i teške…', koliko ste samo puta pročitali ovu rečenicu i nastavili dalje dr*ati po mobilnom... Umesto da zastanete! Iz poštovanja prema onoj sirotici ili sirotanu. Nakon duge i teške... Okej teške. Ali koji je to ku*ac duge. Sad sam već toliko dugo duga da i ne znam koji rak imam. U Zagrebu su mi rekli, tri meseca. Je*iga. To je podatak. Tako treba razgovarati s bolesnicima. U tri meseca se možeš organizovati, opustiti, shvatiti da će umreti i svi oko tebe, odlučiti ko će ti doći na sahranu...
Tri meseca je i uteha. Daje ti vremena da analiziraš šta si sve krivo napravio, koga si trebao poslati u ku*ac, srećom, još imaš vremena. Jedna sam od retkih koja u životu nije grešila. Dapače, uvek sam preterivala u pristojnosti i empatiji. Imala sam prijateljicu, bože, koliko 'prijateljica' imamo mi žene. Dok mi nisu rekli dijagnozu, ćutala sam. Iz mene je provalilo jednog jutra, desetak dana posle operacije. Ležala sam na kauču poput tranširane krave, kad, evo nje.
Ne bi verovala. Bila sam s Nikicom u Lidlu. Mala je bila u kolicima. Prišao nam je neki gospodin i rekao mi je: 'šinjorina, danas cure rađaju dok su još devojčice.' Smejala se histerično pokazujući mi dva nova implantanta. 'Kako si?' Je*ote! Nećeš mi na sahranu! Nećeš! Imaš šezdeset i četiri godine, a u Lidlu zbog tebe svi ku**evi stoje na gotovs.
Je*ote! Čitav te život znam. Pedeset mi godina pričaš lovačke priče, a ja dobra poput hleba i naivna kao časna u noći kad je postala nečasna… a, ne, ne, ne. Nećeš na moj pogreb gaduro na pragu osamdesete. 'Imate još tri meseca…' 'Mama', rekao mi je sin, 'kako ćemo podići troje dece? Svet je poludeo. Sestra nema dece, imaju stan, nema nikakve potrebe da dobije ni komad kuće, …' Podivljala sam. 'Zašto imaš troje dece? Ko ti ih je uvalio? Ona je moje dete, tu je i tata. Kuća jeste moja starina, ali tvoj otac i ja u nju zajedno ulažemo već četrdeset godina…'
Nije uspio sakriti tipični, podrugljivi osmeh. Znate već, budalo stara, jedina si u gradu koja ne znaš. Odlučila sam. Nećeš dobiti ni komadić kuće, a nećeš mi doći na sahranu ni ti ni njeno troje dece. Neka im kuću ostavi otac.
Onaj me osmeh je*eno uznemirio. Što to moj sin zna što ja ni u davno prošla tri meseca nisam uspela saznati? Kad sam jedne od besanih noći, sve su mi besane, čula muževljev treći hrk koji bi slonu prekinuo orgazam uključila sam njegov mobitel"
