Naš kolumnista Miško gledao je dva filma svojih omiljenih žanrova. Pogledajte njegove utiske!
MUTNE VODE
Dark Waters (2020)
Režija: Tod Hajns
Uloge: Mark Rafalo, En Hatavej, Tim Robins
Distributer: Blitz Film
Kad govorimo o nekomercijalnim filmovima, ovo je verovatno moj omiljeni žanr: pojedinac ne može više da izdrži nepravdu i kreće sam u borbu protiv sistema. To je onako u najkraćem opis tog autorskog pristupa i može da se odnosi na razne borbe i najrazličitije situacije. U konkretnom slučaju stvar je malo uzbudljivija - Mark Rafalo je advokat koji radi u firmi specijalizovanoj za pravnu odbranu velikih hemijskih konglomerata i korporacija.
E sad, svi znamo da su hemijske i farmaceutske korporacije najveće zlo koje postoji na planeti, naročito kada govorimo o privatnom sektoru i multinacionalnim kompanijama, ali naš junak je na pragu otkrića tajne koja ne samo da uništava mali američki gradić u kojem je on odrastao, već je svakog trenutka sve bliži raskrinkavanju nečega što truje celu planetu. Da skratim, ovo je pričao tome kako je Robert Bilot raskrinkao i ponizio DuPont, najveću hemijsku kompaniju na svetu i njihov ključni proizvod kojim su svesno trovali milijarde ljudi - teflon.
Mnogo je, dakle, lepo kada se tako, u jednom filmu, desi ono za čim čezne svako od nas s vremena na vreme (ili stalno) i kada se konačno pronađu i kazne odgovorni za to što nas, nemam pojma, truju isparenjima iz neke Vinče ili nekog Ziđina svakodnevno već godinama, što nas ostavljaju da budemo poslednja zemlja u Evropi u kojoj je pušenje dozvoljeno svuda, što nam upumpavaju u pluća dizelna isparenja ili ne znam ni ja više kakve gadosti koje se konstantno ispuštaju u vazduh širom zemlje.
Ali "Mutne vode" nisu holivudska fikcija i liberalna maštarija, nego neka stvarnost, tamo daleko. Nešto što se desilo, što je trajalo dugo, ali je na kraju isterano na čistac. I zato je još teže gledati novi film Toda Hajnsa.
"Mutne vode" možda nisu tako se*si kao što je to bio film "Erin Broković", na primer, nemaju ni onaj lekareovski triler element u sebi kao u slučaju filma "Constant Gardener", ali se borba Roberta Bilota svejedno gleda bez daha. Upozorenje: film takođe ostavlja taj neizbrisiv osećaj nemoći i paranoje, naročito ako se gleda iz ove naše vizure.
DŽODŽO REBIT
Jojo Rabbit (2020)
Režija: Taika Vaititi
Uloge: Roman Grifin Dejvis, Skarlet Johanson, Sem Rokvel
Distributer: MegaCom
I ovo mi je omiljeni žanr: Udri po Hitleru i nacistima svih epoha!
Sa Hitlerom se možete obračunavati na razne načine - možete raskrinkavati njegovu ideologiju, osuđivati i gaditi se njegovih zlodela, možete ga jednostavno ubiti, kao što je to rešio Tarantino, možete ga ismevati kao Čaplin ili Dizni, uostalom svašta je tu dozvoljeno i poželjno.
Ali Taika Vaititi ovo rešava na drugi, uglavnom urnebesan način. Njegov junak se zove Johanes Becler, nadimak mu je Džodžo, ima deset godina i verni je i odani član Hitlerjugend organizacije u Nemačkoj, tamo negde 1945. godine. Džodžoa upoznajemo u dečjem tematskom Hitler kampu (urnebesno), gde on sreće svog glavnog instruktora (Sem Rokvel). Vrlo odan naci ideologiji, Džodžo je u procesu pisanja knjige o najvećem neprijatelju arijevske rase, Jevrejima, sve dok na sopstvenom tavanu ne sretne Anu Frank (ili već neku njenu verziju) koju njegova majka (Skarlet) čuva od nacista.
Ah da, zaboravio sam ključnu stvar - Džodžo ima i imaginarnog prijatelja - Adolfa lično.
Vaititi savršeno balansira u ovom igrokazu bez obzira što na nekoliko mesta nećete baš moći da razlučite da li bi trebalo da se smejete ili plačete. Svejedno, njegov (apsurdni) humor je briljantan i zarazan. Iako ova bajka ima određenih problema sa tempom u svojoj drugoj polovini, ovo je jedna od onih prilika u kojoj slobodno mogu da savetujem svima da ne slušaju kritike i loše recenzije. Ovo je film za svaku preporuku. Uostalom, kome je blizak Vaititijev humor, zna šta ga ovde očekuje. A tu su još i nacisti!
Kao i svaka satira, tako i ova, uperena specifično protiv mržnje otelotvorene u naci režimu, u isto vreme uspeva i da nas nasmeje (do suza) i rastuži. I dalje: da nas razbesni i dovede do očaja. Jer šta drugo osećati nego kada u sopstvenom gradu, nekada bastionu antifašizma, vidite "narodne" patrole i sve te silne firere kojih je sve više i više. Smrt fašizmu!
