Dragica i Gojko Kerkez su u braku već 64 godine i odali su nam tajnu uspešnog braka i dugog života.
Malo ko o ljubavi i zajedništvu više zna od od Dragice i Gojka Kerkeza, koji su 10. februara ove godine obeležili 64. godišnjicu braka. Posetili smo ih u njihovom domu i saznali recept za uspešan brak i dug život.
Kerkezi danas žive u Čelarevu, mestu pored Bačke Palanke u Vojvodini, a iz rodnih Prkosa, seoca pored Bosanskog Petrovca, otišli su pre dvadeset godina, bežeći pred Olujom. Gojko, koji ima 90 godina, poljubio je tada dovratak kuće u kojoj se rodio i živeo 70 godina i rekao: "Nikad više“. Ostavili su sve što su imali i krenuli u nepoznato.
Pitamo Dragicu šta ih je održalo zajedno preko šest decenija, je li ljubav najvažnija, a ona se smeje. "Drugačije je bilo u naše vrijeme. Nisu žene ni tad bile ni glupe, ni plašljive. Svađali smo se i mi, kako da nismo, sto puta, a posvađamo se i danas. Nego, važnije su bile druge stvari – bilo je posla od ranog jutra dok ne padne noć - stoka, djeca, muž, kuća, skuvaj, operi, spremi, skloni, pa zemlja, pa dvorište, uvijek je nešto. Dosadi to čovjeku, sto puta sam rekla 'Kud se udado' i 'Što nisam pobjegla čim sam došla', ali nisam ni imala gdje, a i šta bi mi djeca tada?"
Iako im je oboma sećanje na rat u BiH teško i mučno, kažu da su srećni jer su izvukli živu glavu i oni i četiri njihova sina.
Pitamo Dragicu kako su se zaljubili, a ona se malo osmehuje i neodređeno kaže: "Dogovorili nam da se upoznamo“. Taman kad pomislimo da to i nije baš romantičan početak, dodaje:
"Bio je lep kao slika! Svaka ga je cura htela za muža!“
Iz susednog Vrtoča Dragica se u Prkose doselila u februaru 1952., a već u decembru rodila je prvog sina. U narednih desetak godina rodila je još tri. Najstariji je postao profesor, a i ostali su, kako su stasavali za vojsku, odlazili svako svojim putem. Rodilo im se šestoro unučadi, koji su im dolazili leti i za praznike, i proveli bi Kerkezi jedan sasvim običan i dobar život da ih nije zadesio rat početkom devedesetih.
Svoju kuću su napustili u žurbi, spakovali su najpreče sitnice, otvorili štale i podrume, raspustili stoku i pešačili dvadesetak kilometara, dok ih vojska nije stigla i povezla. I dan danas Dragica se seća po imenu svake životinje koju su ostavili.
"Ostadoše mi dve lepe mace, i sad mi žao zbog njih“.
A Gojku to nije bio prvi rat. On je učestvovao i u onome koji je završen 1945. Bio je partizan, odlikovan spomenicom, i učesnik slavne Bitke na Sutjesci. Nerado priča o ideologijama, bivšim predsednicima i politici. Za njega se to završilo kada se 1945. vratio kući i voleo bi, kaže, da više nikad nije ni čuo za reč 'rat', a kamoli doživeo još jedan.
Dok pričamo, Dragica posluje po kuhinjici, pa se vrati na kauč da ih uslikamo. Gojko uglavnom ćuti, naviknut da žena priča za njih oboje, a i delimično što slabo čuje. Svako malo, nutkaju nas nečim: "Hoćete kavu? Bi li soka? Hoćete suvog mesa da probate? Znate kako su lijepe kobasice! Ima i pasulja.“
"Kada se djevojka uda, važno je da shvati da je kuća u koju je došla sad njena kuća i treba da da sve od sebe da se o njoj tako brine. Nema nazad. Kod majke i oca se samo u goste ide, jednom kad odeš od njih."
Dragica nam se pomalo šaljivo žali na "đeda“.
Prkosi zaboravu: "Poludjeću više od smišljanja šta bih mu napravila da jede. Šezdeset godina muku mučim s njim, šta god napravim neće“, žali nam se, i dodaje: "Ali zato i živi ovoliko dugo...“.
Gojko, naime, ne jede meso, ali ne iz pomodarstva, nego, kako kaže, zbog zdravlja. Sinovi kažu da je ključ njegove dugovečnosti - umerenost u svemu.
"Nikad se on nije prejeo, prepio, niti preterao u bilo čemu. Čak ni u veselju, ni žalosti. Oduvek se dobro pazio, jeo koliko mu treba da živi, ali uvek je bio probirljiv. Sir, mleko, čaj, malo hleba, ponekad nešto slatko i to je to“, priča nam jedan od sinova, Sretko.
Čini se da je umerenost čarobna formula za dug život, jer sem slabijeg sluha i starosti, Gojko nema većih zdravstvenih problema. Vidi se to i po lekovima koje drži u blizini kauča - biljni sedativ, da lakše zaspi, aspirin i vitamini. Dragičina "apoteka“ je nešto opremljenija, iako je ona desetak godina mlađa, ali na pitanje o zdravlju, odmahuje rukom.
Gojko i Dragica nisu imali glamuroznu žurku za "dijamantsku" godišnjicu, a nisu posebno slavili ni one pre. Nije bilo torte, sveća, šampanjca. Nije to njihov način. Oni su 64 godine proveli zajedno, u dobru i zlu. Preživeli su svašta - siromaštvo i izobilje, sreću i tugu, rat, izbeglištvo, smrt jednog od sinova, starost, bolest. Jedino što nikad nisu dovodili u pitanje je činjenica da imaju jedno drugo. I tu, je, valjda, sva mudrost.
"Kad je čovjek star, sve ga boli. I noge, i ruke, i glava i duša. Ali, šta bi, tako je kako je, ne može doktor ni lijekovi starost izliječiti“, kaže.
Iako u poodmaklim godinama, oboje su i danas bistoga uma, brinu se jedno o drugom, a i smisao za humor im je živ. Dani im prolaze polako, u iščekivanju da im neko navrati, a večeri uz televiziju.
Gledaju dnevnik, "Žikinu šarenicu“, poneku muzičku emisiju. Deda izbegava političke emisije, da se ne nervira.
Prati nas do dvorišne kapije, iako sporo hoda, insistira da izađe s nama i "vidi naša kola“.
Odlazimo, a on nam dugo maše, pa se vraća u kuću "svojoj babi“.
