Povodom premijere filma "Pedeset nijansi - siva", MONDO čitateljke su nam pisale o tome kako su upoznale svoje muškarce. Podelićemo sa vama najzanimljivije susrete. "Prvo međusobno upućeni pogledi, upoznavanje..."
Bilo je to u tinejdžerskim godinama... Svi mi koji smo ih preživeli znamo kako je to kad se učiš od devojčice da postaneš devojka, kad imaš bezbroj pitanja i kad ne znaš kako da se postaviš prema dečku kako bi mu dala do znanja da ti se sviđa, ali ne previše, da ne isapadneš "laka".
Baš u tim godinama bio je u mojoj blizini jedan Zoran koji mi se sviđao. I sve je nekako išlo svojim tokom, onako kako i treba u tim godinama. Prvo međusobno upućeni pogledi, upoznavanje, pa nešto kao prijateljstvo od koga očekuješ da preraste u nešto više.
I to više nadala sam se da će se dogoditi baš toga dana, 14. februara. Izašli smo predveče u neki kafić, pričali, jeli kolače i pijuckali sokove. Sve je bilo divno i trebalo je konačno da se desi i taj dugoočekivani poljubac. Osećala sam u vazduhu da se i on sprema za to, ali rekoh da poslušam savet starijih drugarica (pa i maminog saveta se setih) da mu "udarim čeznju", i taman kad je već krenuo da me poljubi, ja ustadoh i rekoh da moram do toaleta.
I odem ja u toalet, i već sam isplanirala da se tu zadržim desetak minuta, nek' se misli malo, nek' ne misli da sam ja laka roba. I kad prođe tih deset minuta koji su za mene trajali kao večnost, ja krenuh da izađem iz toaleta uhvatih za kvaku, kad se kvaka rastavi i u mojoj ruci osta samo deo koji nisam mogla da uguram u bravu jer je drugi deo ispao sa druge strane zatvorenih vrata. I ja ostadoh zaglavljena u toaletu narednih pola sata.
Kad su me izbavili videh da Zoran više ne sedi za našim stolom, već je sigurno pomislio da sam ga ispalila i otišao kući. I bio je to za mene najgori dan. Kad sam došla kući zvala sam ga telefonom ne bih li mu objasnila šta se stvano desilo, međutim on nije hteo da se javi.
Onako nesretna, šta sam još mogla da uradim nego da nazovem Jelenu, svoju najbolju drugaricu i da se bar njoj izjedam ne bi li mi bilo lakše.
Sutra ujutru kad sam se probudila, mama mi je dala crvenu kutiju u obliku srca i reče mi da ju je on sinoć kasno doneo kad sam ja već spavala. Otvorih i izvadih šrafciger umotan u crvenu mašnu i na crvenom papiru ispisanu poruku: "Kupidon nas je pogodio strelom da se zaljubimo jedno u drugu, a posle Jeleninog poziva shvato sam da je greškom pogodio i neka vrata pa se u tvojoj blizini pokvariše, zato ti ja poklanjam ovaj šrafciger pa da ove večeri popravimo ono što je Kupidon sinoć greškom pokvario".
Posle te poruke, taj za mene najgori dan, ostao mi je u uspomeni kao jedan od najsmešnijih, ali i najromantičnijih tinejdžerskih uspomena…
(Autor: Zdravka Sebastijanović)
