Danijela Mladenović je life coush i vlasnica bloga Anksiozno Optimista, a ovo su njeni saveti za sve koji koji kod sebe primiećuju simptome anksioznosti
Svi smo mi pomalo anksiozni, a koliko je anksiozan Anksiozni Optimista?
- Anksiozni Optimista jeste anksiozan, onoliko koliko mu je potrebno. Rešila sam se anksioznosti koja me parališe. Onu koja me motiviše sam ostavila, da zajedno uradimo neke lepe stvari. Zaista, anksioznost jeste korisna. Kada pogledam iza sebe mogu da kažem da mi je mnogo toga dobrog donela. Naučila sam da smem da budem ono što jesam i da mogu da radim ono što volim, promenila sam uverenja koja me sputavaju, promenila sam način razmišljanja, pogled na svet, promenila sam zanimanje, pa čak i ishranu... Danas sam više svoja nego što sam ikada bila.
Šta te je nateralo da kreneš da vodiš blog Anksiozni Optimista?
- Kada sam ostala zatvorena u četiri zida, mnogo mi je nedostajalo da čujem da će to jednog dana proći. Ja sam verovala da će na kraju sve biti dobro, optimista u meni se nije gasio, ali mi je trebala potvrda od nekoga ko se sa agorafobijom izborio, da to stanje može da se prevaziđe. Kada sam shvatila suštinu i počela da se oporavljam, počela sam da pišem. Ko čita moje tekstove od početka može videti napredak i u njima. Blog je nastao iz moje želje da ljudima koji se bore sa anksioznim poremećajem pružim podršku i da im na neki način olakšam borbu. Tako sam olakšala i sebi. Onda sam videla da im se priče sviđaju, pa sam se ozbiljnije posvetila tome. Zatim sam otišla i korak dalje, završila školu da bih mogla da radim sa ljudima i tako potpuno promenila svoje zanimanje. Sada živim svoju bajku.
Zašto se tako zove?
- Kada sam razmišljala o nazivu bloga i stranica, htela sam da opišem sebe, a da to ne bude ime i prezime. Ne da bih se sakrila iza pseudonima, već da naziv govori o čemu pišem. Anksiozni Optimista sam ja, to je i dalje najbolji opis mene i uvek će biti.
- Da li si ti od samog početka postavljanja dijagnoze bila anksiozni optimista i šta imaš da poručiš svim ljudima koji se bore sa anksioznošću?
- Kada sam otišla na pregled kod psihijatra, tih dana sigurno nisam bila ni dobro ni optimista. Sećam se tog dana, slomila sam se. Rekla sam sebi da ne mogu više da se mučim i odoh po lekove. Tada sam dobila dizagnozu- Generalizovani anksiozni poremećaj sa agorafobijom. Kad sam upitala šta to znači, dobila sam odgovor da to znači da previše brinem. Dobro, ako ja samo previše brinem, kako mi lekovi mogu pomoći u tome da ne brinem? Brzo sam uvidela da samo lekovi nisu dovoljni, rad na sebi je presudan. Volja je sve u životu. Ako imamo tu unutrašnju motivaciju, ne postoji nešto što ne možemo. Ako je trenutno nemamo, možemo ići na koučing kako bi pronašli to u sebi. Svaka osoba ima u sebi sve potrebne alate i resurse da se izbori sa anksioznošću, samo je nekada potrebno to osvestiti i podsetiti se kako se to radi. Sve što smo u životu mogli jednom, možemo uvek, zar ne? Ako smo nekada znali da se opustimo i prepustimo, možemo to opet.
- Da li je, kako ti smatraš, anksioznost bolest modernog doba, kako tvrde psihoterapeuti, obrasci ili slično?
Anksioznost je i glasnik i rana. Uvek je tu da nam kaže da nešto radimo pogrešno. To je onaj alarm koji se pali kada krene požar. Mi smo skloni tome da razbijemo alarm, jer nas nervira. A požar ostaje i sve je jači. Anksioznost je dobrim delom i navika.
Treba da prepoznamo šta radimo pogrešno. Da li smo autentični ili biramo da zadovoljimo sve ljude oko nas? Da li smo mi ono što jesmo ili ono što drugi misle o nama? Da li preozbiljno shvatamo naše misli? Treba da naučimo kako to da promenimo. Kako da se suočimo i izdržimo te simptome.
Koliko traje proces lečenja anksioznosti, da li traje toliko dugo koliko je ona nastajala ili je to proces koji traje manje?
- Ovo jeste jedna teorija. Ali to znači da neko ko se 13 godina (poput mene) mučio sa svakodnevnim simptomima i senzacijama anksioznosti, mora još toliko godina da čeka da sve to prođe? Potpuno netačno. Taj proces može trajati mnogo kraće, može trajati i mesec dana. Dve odluke nas dele od oporavka, a to je da stvari koje ne možemo da kontrolišemo pustimo i da se suočimo sa strahom, da ne bežimo. Naravno, ovo nije jednostavno i ja sa ljudima radim pripremu za to. Moramo uvek da budemo svesni da imamo moć u nama da prekinemo začarani krug.
Šta preporučuješ ljudima koji su se prvi put sreli sa anksioznošću?
- Želim da im kažem da se prepuste promeni koja je neminovna. Mi težimo da budemo onakvi kakvi smo nekad bili. A ta osoba nas je i dovela do anksioznosti. Dakle, promena je neophodna. Najteži deo promene je ne raditi isto ono što smo radili prethodnog dana. Ako se ne ponašamo onako kako smo navikli (bori se ili beži), nama postaje nelagodno. Ne osećamo kao da smo to mi, jer to više nismo mi. Um se buni. Njemu je lakše da ostane u zoni komfora, makar to bila i anksioznost, nego da nešto menja.
Da li je anksioznost možemo poistovećivati sa nekim opsesivnim mislima?
- Nije isto, opsesivne misli su tipične za opsesivno kompulzivni poremećaj. Nekad je OKP bio jedna vrsta anksioznosti, ali danas se smatra zasebnim poremećajem. Iz iskustva mogu da svedočim da sam ja koja sam imala dijagnozu Gap, imala i opsesivne iracionalne misli. Sve kreće od misli. Iste misli nas vode do istih odabira, isti odobiri znače isto ponašanje, ista iskustva i iste emocije. Začarani krug anksioznosti možemo da prekinemo. Treba da promenimo svoj um, što zahteva napor, znanje i da postanemo svesni svog nesvesnog ja.
Da li osoba koja ima anksioznost i misli da to nikada neće proći je ustvari depresivna, to je ono čega se ljudi najviše boje?
- Osoba koja misli da anksioznost nikada neće proći je anksiozna (preterana briga), ne mora da znači da je i depresivna.
Ovu reč koristimo često i nepravilno. Depresija je poremećaj. Mi koristimo tu reč da opišemo kada se osećamo tužno, umorno ili kad nam je pala energija. Kad neko s kim razgovaram kaže da je depresivan zbog anksioznosti, pitam da mi objasni šta to tačno znači. Obično dobijem odgovor: muka mi je više od anksioznosti. To ne znači da ta osoba ima depresiju. Jeste čest slučaj da je depresija udružena sa anksioznošću i to je teško stanje kada ujedno brinemo šta će biti u budućnosti, a nemamo želju ili snagu da bilo šta preduzmemo.
Anksiozni poremećaj je stanje koje može da se prevaziđe, a osoba može živeti slobodno.
Da li je nakon korona virusa krenula i neka svojevrsna pandemija anksioznosti?
- U ovo sam sigurna. Korona virus je možda samo kap koja je kod ljudi prelila čašu. Već smo bili umorni, otuđeni, asocijalni, pod velikim pritiskom, sa ogromnim zahtevima i očekivanjima (od sebe i od drugih). Budućnost je bila potpuno neizvesna. Videli smo kako svet može u par dana da stane. To nas je kolektivno uplašilo, a već smo svi bili krhki.
Da li smatraš da se čovek može lečiti od anksioznosti i bez psihoterapije?
- Smatram da svaki čovek može da uradi sve što može da zamisli. Postoje slučajevi gde su se ljudi sami izborili, ali uz ozbiljan rad. Anksiozni poremećaj neće proći sam od sebe, to je sigurno. Takođe, većina osoba je tada slomljena, umorna, tužna, zbunjena i tada je neophodno da ide na razgovore. To ne mora biti samo psihoterapija, može biti i koučing ili neka energetska metoda. Bitan je individualni pristup. Birajte pametno.
Lično sam se odlučila da završim edukaciju za kouča, jer je koučing orijentisan na rešavanje problema, a ne na sam problem. Moja dugogodišnja borba mi je pomogla da danas ruku pod ruku idem sa ljudima kroz proces prevazilaženja anksioznosti. Sada znam zašto se kaže da je najbolji isceljitelj onaj koji se još uvek isceljuje.
