I fijakeri i konji i salaši i salašari otišli su u istoriju, kaže Zvonko Bogdan, ali bard panonske šansone dočekuje goste na svom salašu i uz muziku tamburaša, vojvođanske specijalitete i vino vraća ih u jedno lepše vreme.
Već 50 godina Bogdan sa svojim tamburašima čuva priče i pesme panonske ravnice - bogate, tužne, prašnjave, uspomene na bajkovito vreme salašara i svojim stihovima govori o ljubavi, prenosi mirise i boje Panonije, od Zagorja do Karpata, bogate raznim narodima, narodnostima, jezicima i muzikom.
Na svojevrsno putovanje kroz istoriju muzike panonske ravnice povešće publiku na koncertu u Sava Centru 11. novembra, a delić te idile, zaboravljene u savremenom svetu brzine, Bogdan dočarava na svom salašu, 500 metara od Ludoškog jezerana koje, kako ponosno ističe, sleću sve ptice Evrope.
"Izvolite, ako vam se ne bude išlo odavde, ostanite", dočekuje Bogdan svoje goste.
Na ulazu - porodične fotografije, u sali stolovi sa kariranim stolnjacima, u jednom delu kamin u kome gori vatra, a tik ispod drvene tavanice police sa zimnicom, velikom kolekcijom mlinova za kafu, limenih lončića, oslikanih keramičkih tanjira, tranzistora.
Za jednim stolom sede tamburaši i čekaju Bogdanov poziv da zasviraju. A Bogdan, veliki gospodin i pravi domaćin, pozdravlja se sa svakim gostom i svakoj dami ljubi ruku.
"Sa 20 godina počeo sam da ljubim ruke ženama, kada sam otišao u Beograd, još u vreme komunizma. Pa kada je pao komunizam, počeli su i drugi da ženama ljube ruke, ali nisu imali moje iskustvo. Rukoljublje je kucanje na mala vrata da bi se ušlo na velika",otkriva Bogdan male tajne svog umeća sa ženama.
Govori da su mnogi od njega krali misli i kazivanja, a da nije ni primetio i kaže muškarcima da bi stekli znanje o ženama, morali bi sa njim da se druže 15 do 20 godina.
Kao dobar domaćin, želi što pre da usluži svoje goste, ovoga puta grupu beogradskih novinara koji su došli da saznaju šta bard panonske šansone priprema za svoj tradicionalni koncert u Sava Centru u koji se vraća posle tri godine pauze.
"Može tri-četiri minuta, ne volim dugo da pričam", ne odbija Bogdan molbe upornih novinara koji bi voleli pojedinačno da popričaju sa njim.
Sa mnogo većim zadovoljstvom prihvata da zapeva: "Ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja, ko te sanja taj te ljubi, a ti o tom pojma nemaš".
Kroz stihove prenosi Bogdan ono što je, kako kaže, doživeo, preživeo, video, jer sve je to pretočio u pesme, neumorno ih sakupljajući i pišući, čuvajući svoje uspomene.
"Ja ih jednostavno čuvam za mlade generacije da vide da su pre 100 i 200 godina postojali ljudi koji su stihovima čuvali ravnicu i koji su u njoj uvek ostavljali dušu", rekao je Bogdan.
Malo pre nego što će gosti probati paprikaš od pevca sa krompirom i valjušcima i čuvene štrudle sa makom, orasima, višnjama, bundevom, Bogdan primećuje da su iza njegovog imena i salaši i tamburaši i Bačka i Vojvodina i da su ljudi koji imaju novca prepoznali njegovo nastojanje da sačuva te uspomene i odlučili da podignu salaš i vinariju nedaleko odatle.
"Osam tamburaša", "Život teče", "Sauvignon blanc", "Rose", "Cuvee No.1" samo su neka od vina koja se proizvode u vinariji Zvonko Bogdan na Paliću.
Motivi iz njegovog života - konji, ptice, šešir, tambura, krase etikete linije "Klasik", kao i stihovi njegovih evergrin numera u nazivu vina.
Velelepna vinarija, izgrađena u stilu secesije, okružena vinogradima, ima restoran za 240 ljudi, klub salu koja prima 60, ali pogled privlači biblioteka u kojoj se nalazi 10.000 starih knjiga, smeštena na galeriji iznad restorana do koje je moguće doći samo merdevinama.
Vinariju krase dela Cileta Marinkovića, Milana Konjovića, ali i Eugena Kočiša čije slike su i na etiketama vina iz "Premium" linije.
Vlasnici vinarije su odlučili da, iako je ona u potpunosti modernizovana, kompjuterski umrežena, vrate svoje posetioce malo u prošlost, te su osmislili mali muzej u podrumu, pored degustacione sale, gde se može videti drvena presa iz 1923. godine, mesingane i drvene slavine, makaze za rezanje grožđa.
Kako kaže Zvonko Bogdan, u panonskoj ravnici promenio se način življenja, ali u njoj se i danas nalaze "teme i fini detalji da bismo mogli i dalje da uživamo u vremenu koje nama odgovara tako da bude što sporije, što tiše i što lepše".
Čini se da je to osnovna misija i njegovog salaša i vinarije i muzike - bar na trenutak povratak u bajkovitu prošlost panonske ravnice pre stvarnog povratka u ubrzanu, bučnu svakodnevnicu prestonice.
