Jedna mama iz Australije napisala je divno pismo svom sinu, o tome kako je neplanirano zatrudnela u 25. godini, a želela je da juri karijeru. Verujte nam, trebaće vam maramice!
Kada je, kako sama kaže, karijeristkinja Elizabet Anil otkrila da je u drugom stanju, mislila je da to "nije trebalo da se desi".
Ali sada, kada je njen sin Oliver proslavio prvi rođendan, na svom blogu mu je posvetila pismo koje je dirnulo mnoge. Evo njene priče.
"'Moj život nije trebalo da bude ovakav', mumlala sam, dok sam zapanjeno piljila u dve crtice na testu za trudnoću. Imala sam tek 25. Želela sam karijeru. Upravo sam dobila svoj posao iz snova u jednoj televiziji. Tvoj tata je bio preko okeana. Uradila sam test samo da bih potvrdila da sigurno nije ono što mislim. Mislim, kasnilo mi je samo dan, nema šanse da sam trudna.
Ali, bila sam.
'Trudna sam. Rodiću bebu', rekla sam naglas, nikome naročito. Znam da ćete prevrnuti očima, ali nešto ranije mi je doktorka saosećajno rekla da sam trudna. Uprkos svim mojim protestima, uporno je to tvrdila. Smejala sam se toj rečenici sa svima sa kojima sa razgovarala. Rekla bih: 'Zamisli, koja glupost!'. Nedelju dana kasnije osetila sam čudne grčeve u stomaku i znala sam da si to ti. Odmah sam pozvala tvog tatu. On se upravo vatio iz izaslka sa prijateljima", priseća se ova mlada mama.
"'Trudna sam', rekla sam mu.
'Jesi li sigurna?'
'Prilično sigurna'.
Tišina. 'Vauu, OK… Sutra dolazim kući, pa ćemo razgovarati. Volim te i nedostaješ mi'.
Kada je šok popustio, tvoj tata i ja smo shvatili da smo upravo to želeli.
Dobro, tajming nije bio idealan. Ali tvoj tata i ja se volimo, a prsten na mojoj ruci pokazuje da smo odlučili da provedemo život zajedno. Blagosloveni smo.
Nekoliko meseci jutarnjih mučnina kasnije, rekli su nam da si dečak. Nikada neću zaboraviti taj telefonski poziv kada sam tvom tati rekla vesti.
Jecao je na telefon. 'Dečak! Imaćemo dečaka!'. Malenog, predivnog dečaka. Nismo mogli biti više uzbuđeni. Ne znam uopšte kako je to moguće, ali nekako smo se još više zaljubili u tebe.
Od te noći, počeli smo da te zamišljamo. Da li ćeš imati moje usne? Tatine oči? Maminu kosu? Tatin nos?
Imali smo listu kvaliteta koje bismo voleli da naslediš od jednog i od drugog, kao da smo imali osobine koje je trebalo da izaberemo i stvorimo naše savršeno dete.
Išli smo redovno na preglede i videli smo tvoje lice na ultrazvuku. Tata je insistirao da ide sa mnom, toliko je želeo da vidi tvoje prste, lice".
…
"Tokom meseci si rastao, bio si sve jači, zdraviji. Izgledalo je kao da uvek imaš šta da radiš unutra. Svake noći kada se vrati s posla, tata je stavljao ruke na moj stomak. To je bio moj omiljeni deo dana. Osetili bismo kako se pomeraš, a kada bi bio malo jači udarac, tati su oči sijale.
Moje srce je bilo ispunjeno ljubavlju. Stvorili smo malo biće.
Sedam nedelja pre isteka termina shvatila sam da počinjem da se osećam nelagodno. Žalila sam se lekarima, sestrama, ginekologu, ali svi su milili da preterujem. Poslednje tromesečje trudnoće nije baš 'mačji kašalj'.
Ali, nedelju dana kasnije, šest nedelja pre termina, bio si spreman da upoznaš mamu i tatu.
Problem je što mi nismo bili spremni za tebe. Sve tvoje stvari bile su u kutijama. Nismo spremili ni moju torbu za bolnicu. Tačnije, tata se spremao da sledeće nedelje ide na poslovni put.
Kada smo stigli u bolnicu, rekli su mi da je porođaj počeo. Zaplakala sam.
Pre nego što smo stigli da se osvestimo i shvatimo šta se dešava, bilo je vreme da guram… i eto te!
Bio si savršen u svakom smislu. Nakon kratkog zagrljaja kod mame u naručju, morao si na intenzivnu negu, koja je bila tvoj dom naredne dve i po nedelje.
Narednih nekoliko nedelja, tata i ja smo svoje živote posvetili tome da ojačaš, da bismo mogli da te povedemo kući. Taj dan je konačno došao i sada nas je bilo troje. Tada sam bila cela, a moje srce puno.
Sada imaš već godinu dana. Gde je proletelo to vreme?
Taj jubilej me naterao da se prisetim svih uspomena. Od nespavanja koje je trajalo četiri meseca, preko ljuljanja u tri sata ujutru kada si imao groznicu, jurnjave u bolnicu kada si pao sa kreveta i udario u glavu. Prošla godina je bila najveći izazov u mom životu. Ali je bila i najmagičnija, godina koja menja život na bolje. Ne bih promenila ni sekund svega toga ni za šta na svetu.
Gledala sam te kako rasteš, od onako majušne, prevremeno rođene bebe, do predivnog, jakog dečaka nežne duše, koji gleda u mene kao da sam magična, voli me bezuslovno i tera me da gledamo dugu kada pada kiša. Ništa ne može da mi uzme to iskustvo. Ti si moj svet. Ti si deo moje duše.
…
Srećan rođendan, anđele moj. Ti si moje najveće dostignuće!"
Mama
