"Nekada mi se čini da su i koncerti i putovanja i sve što je Balkanika doživela, deo jednog sna."
Muzičar i osnivač grupe "Balkanika", Aleksandar Sanja Ilić, preminuo je u 70. godini od posledica korona virusa.
Grupu "Balkanika" osnovao je 2000. godine, a povodom dvadesetogodišnjeg jubileja Sanja je pre godinu dana dao i jedan od svojih poslednjih intervjua.
Pričao je tada o najvažnijim znakovima pored puta i tragu koji je do tada ostavio za sobom.
"U životu su znakovi veoma važni. Nekada vam se sami ukažu, a nekada ih otkrijete, ponekad sasvim slučajno. Čini mi se da vas, ako verujete u njih, mogu voditi pravim putem. Meni se to dešavalo i dalje se dešava. Znakovi mogu da budu i slučajna poznanstva, rekao je tada Ilić.
Ovako se desio početak "Balkanike":
"2000. godine na prijemu kod mojih prijatelja upoznao sam predivnog režisera svetskog glasa Tomaža Pandura. Slučajno je moja supruga imala kod sebe prvi CD Balkanike, "Balkan 2000", koji smo mu poklonili. Posle nekoliko meseci došao je poziv od njegovog prijatelja Davora Rukavine, direktora "Lent" festivala u Mariboru, da održimo koncert sa simfonijskim orkestrom i horom mariborske opere. Taj model koncerta mi se veoma dopao i onda su se ređali nastupi u sličnim sastavima u kairskoj i aleksandrijskoj operi, u Luksemburgu, Skoplju."
Održao je sa svojim bendom brojne koncerte, ali, ipak, onaj na Kalemegdanu je za njega ostavio najveći trag.
"Najveći je sigurno bio koncert na Kalemegdanu. Sećam se, bilo je veliko nevreme i sve je ukazivalo na to da koncerta neće biti. Sedeo sam u nekom kombiju i gledao skoro prazno gledalište. U jednom trenutku, ugledao sam neke mlade devojke koje su stajale ispred bine i čekale koncert. Njihov osmeh me je naterao da rešim da nastupimo, makar kiša pljuštala. A onda se sve smirilo i sa vrha Kalemegdana se pojavila nepregledna reka ljudi koji su, naoružani kišobranima, hrlili ka gledalištu. Koncert je bio fenomenalan i skoro neponovljiv", rekao je pre nešto više od godinu dana Sanja Ilić.
